Zdravi bili

PSIHOLOG DR SCI BORIS ĐUROVIĆ:

LAGANJE

Kako prepoznati laž

Svet u kome bi svi govorili istinu jedni drugima, iz kojeg bi bila proterana laž predstavlja utopiju. Verovatno se na prste mogu izbrojati ljudi na ovoj kugli zemaljskoj koji nikada nikome i ništa nisu slagali.

Iako, po rečima Tomasa Mana „čak i štetna istina vredi više od korisne laži“ , ipak „ima istina, koje nisu za sve ljude, niti za sva vremena“ kako je rekao mudri Volter. O tome zašto ljudi lažu pričali smo s poligrafskom ispitivačem i psihologom, mr Borisom Đurovićem iz Novog Sada.

- Ljudi lažu da bi izbegli kaznu, da bi dobili neku nagradu, da bi zaštitili neku drugu osobu. Uglavnom su svi ti slučajevi vezani za koncept nagrade i kazne. No, postoji i još jedna kategorija motiva za laganje, a to je osećaj moći. Ljudi nekada lažu ili varaju druge da bi imali osećaj moći ili postignuća. Realno, oni tu ne dobijaju ništa, ali im ostaje osećaj samozadovoljstva.

• Da li bi se ta kategorija laganja mogla uporediti s baronom Minhauzenom?

- Koju je on korist imao od svojih laži ne znamo, ali se on svakako bolje osećao dok je pričao svoje priče. No, ipak postoji kategorija ljudi koja to radi dosta maliciozno, s namerom da povrede druge ljude, da im naude, a sve sa željom da bi sebi obezbedili osećaj veličine, moći…

• Zašto je ta kategorija baš problematična?

- Kod rešavanja policijskih slučajeva, da biste pronašli počinioca, morate da imate i motiv. Kod ove kategorije ljudi nema jasnog motiva, pa je teže proniknuti da li su oni počinioci…

• Postoje ljudi koji su patološki lažovi. Kako da njih prepoznamo?

- Patološki lažovi mogu da se podvedu i pod tu kategoriju, ali mogu da lažu da bi ostvarili neku korist, ili da bi ostavili utisak. Mada često lažu i bez jasnog cilja. To su obično ljudi koji se nisu ostvarili, ali ipak imaju potrebu da pokažu kako su važni. Nije bitno šta je istina, ili laž, bitno je da vi nešto predstavite tako da drugi poveruju u to. Evo primera, u ovoj eri javnih socijalnih mreža, nije bitna vaša stvarnost već ono što postavite na Fejsbuku. Pa neki to koriste da stvore iluziju života – slika se s nekom devojkom u prolazu, pa napiše da mu je to devojka i slično…

• U čuvenoj priči, Pinokio kad god slaže nos mu još malo poraste. Da li taj sindrom Pinokija zaista postoji, odnosno da li postoje telesni signali koji otkrivaju laganje?

- Jedna od najvećih zabluda da postoje telesni signali koji potvrđuju laganje – kao što je u priči Pinokiju rastao nos. Ne postoje signali laganja, postoje samo signali uznemirenosti. Recimo nekom su dlanovi vlažni, znoji se, ali ne znojimo se mi samo kada lažemo.

• Kako da prepoznamo da li ti znaci uznemirenosti ukazuju na laganje?

- Znakovi laganja su, u stvari, znakovi uznemirenosti. Ono što bi mi kao neki Šerlok Holms trebalo da utvrdimo je zašto je neko uznemiren. Ako se znakovi uznemirenosti pojave baš u onome što želite da slažete, onda ispitivač primećuje da govorite jedno, a vaše telo govori drugo. Veština je ne u prepoznavanju tih znakova, već u razlučivanju na šta ti znaci mogu da ukazuju u konkretnom slučaju, u pripisivanju pravog značenja tim znakovima uznemirenosti.

• Vaše iskustvo s poligrafom u tom slučaju verovatno bi bilo dragoceno.

- Kada neko dođe prvi put u policiju, a optužuju ga za neki prestup ili krađu, on će sasvim sigurno imati znakove uznemirenosti. Veština ispitivača je da odredi kada on ima te znakove i da ih pravilno protumači. Poenta je znači u objektivnosti, oprezu, pripremi, razmisliti o razlozima zašto bi neko mogao da vas laže, provesti eksperiment – odnosno protumačiti šta nam govore znakovi uznemirenosti i na kraju doneti zaključak. To bi bili osnovni koraci.

• Kako ste postali poligrafski ispitivač?

- Završio sam srednju medicinsku školu u Novom Sadu, potom vojnu medicinsku, upisao psihologiju, ali sam bio prekomandovan u Kumbor. Tamo sam bio u ratnoj mornarici i paralelno studirao. Posle bombardovanja 1999. sam napustio vojsku, završio fakultet, nekoliko godina potom radio na psihijatriji… Vrlo zanimljivo iskustvo, kao da sam bio u nekoj paralelnoj dimenziji koja funkcioniše sa ovim našim svetom. Potom su u MUP-u tražili poligrafistu i meni se ukazala prilika da se bavim ovim zanimanjem. Tako sam i magistrirao baš na temu poligrafskog ispitivanja i psihopatije. Tema je bila da li psihopate mogu da obmanu poligraf i po mojim istraživanjima taj mit da psihopate lažu bez pardona se nije pokazao kao istinit. No to istraživanje je otvorilo sasvim novo pitanje: da li poligraf mogu da prođu ljudi koji su sasvim normalni, a mene je počelo da kopka ko su ti ljudi koji mogu da prođu poligraf, tako da je to tema moga doktorskog rada.

• Kako je izgledalo to istraživanje?

- Jedna grupa studenata je bila moj uzorak za ispitivanje. Prvo samo uradio test ličnosti, onda sam ih preko poligrafa ispitao. Pronašao sam određen broj ispitanika koji su prošli poligraf i bilo mi je interesantno koje su to osobine potrebne da bi se obmanuo poligraf. Jedna od tih osobina je bila savesnost, odnosno, osobe koje su bile nereaktivne na poligraf, nisu bile savesne. Što bi značilo da osobe koje su izuzetno savesne teško lažu.

• Kakve to ima implikacije u običnom životu?

- Kada se, recimo, radi test ličnosti za posao, to bi značilo da osoba koja nije savesna može da vas lako slaže. Ne mora da to bude u svakoj situaciji, ali ako se prilika namesti, ta osoba će vas lako slagati, a da to ni ne primetite! To ne mora nužno da bude loše, marketing je profesija kojima su takvi ljudi dobrodošli.

• Koliko je poligraf pouzdano sredstvo u određivanju da li neko laže ili ne?

- Što se tiče poligrafa, on je apsolutno pouzdan u registrovanju znakova uznemirenosti, ali veština poligrafiste je ta koja pripisuje značenje tim znakovima. To je kao i svaki zanat, što više prakse imate, sve ste bolji.

• Kako vaspitavati decu da ne lažu?

- Najbolji savet je vaše ponašanje. Ako vi govorite jedno, a radite drugo, onda možete to da očekujete i od dece. Ako sami lažete, kako da decu učite da govore istinu? Kada sam nekom prilikom na jednom predavanju upitao publiku da dignu ruku oni roditelji koje deca lažu. Niko nije digao ruku. Onda sam zamolio da podignu ruku oni koji su lagali svoje roditelje za neku bitnu stvar. Skoro su svi podigli ruku. Dakle, ja sam lagao svoje roditelje, ali mene moja deca ne lažu! Verovatno kada bi to priznali, onda bi se osećali kao loši roditelji, da se ne trude dovoljno i gomilu drugih stvari… To je jedan od razloga što roditelj poslednji vidi da je njegovo dete narkoman. On prosto neće to da vidi!

Marina Jablanov Stojanović

Izvor: Dnevnik.rs

Foto: F. Bakić, Dnevnik