Vinske priče

Vina Deliblatske peščare

Pripitomljavanje živog peska

Deliblatske peščara je jedno od tri vinogorja Južnobanatskog rejona. Ostala dva su Belocrkvansko i Vršačko vinogorje. Vinogradarstvo čitavog ovog kraja datira od vremena Rimljana i Dačana, koji su čokot i doneli na ove prostore. Podataka o njegovom razvoju ima, međutim, veoma malo. Tako i prvo spominjanje vršačkog vina datira iz 1494. godine, kada je dvorski ekonom Budima za Ugarskog kralja Ladislava platio bure vršačkog vina 10,5 zlatnih forinti!

U svom trajanju i razvoju kroz vekove, čokot je prolazio kroz faze padova i uspona. Najcrnje mu je bilo u doba vladavine Otomana. Pošto je Banat najduže ostao pod Turcima, a tada su i banatski manastiri bili vrlo siromašni pa su i vinogradi bili desetkovani. Kada je 1716. austrijski vojskovođa Eugen Savojski proterao osmanlije, u vreme Marije Terezije u ovaj deo Banata stižu kolonisti iz Evrope, najviše iz vinogradarskih područja Nemačke. Dolazi do brzog procvata vinogradarstva i vinarstva. Vršac, Bela Crkva, Banatski Karlovac postaju za austrougarsko tržište važan kraj, snadbevač vinima.

Čuvena postaju njihova vina „Versshezwein“ i kao pandan sremskom bermetu „Szamorodny“. Nagli prosperitet ovdašnjeg vinogradarstva usledio je posebno nakon pojava opasnih bolesti i štetočina (oidijum, peronospora, filoksera) u Evropi, koje su u naše krajeve stizale sa zakašnjenjem. U periodu od 40 godina je nestašica vina u Evropi, u kojoj obnova vinograda počinje krajem 19. Veka. Za to vreme u južnom Banatu niču ogromne površine vinograda i grade se mnogi podrumi, veliki kao „Helevcija“, „Lagerhaus“, mnoštvo malih u samom Vršcu i više krupnih i manjih u Gudurici, Beloj crkvi, Banatskom Karlovcu.

U podrume je moglo da se smesti između 1000 i 2000 vagona vina. U tim godinama podignuti su i vinogradi Deliblatske peščare, poput plantaže „Devojački bunar“, „Vekerle“, „Palfi kolonija“, „Uljmanski“ i „Kajtasovački vinogradi“, što sve čini više od 1000 hektara vinove loze na živom pesku. Prema poslednjem popisu poljoprivrede Srbije iz 2012. godine u Južnobanatskom rejonu je bilo 1700 hektara vinograda, od čega u vinogorju Deliblatske peščare 193 hektara. Za razliku od Vršačkog vinogorja, u kome se zbog „gašenja“ Vršačkih vinograda broj hektara pod vinovom lozom smanjuje, u vinogorju Deliblatske peščare se povećava: niču nove, moderne plantaže i novi podrumi, kupuje se savremena oprema.

Prema najnovijoj rejonizaciji vinorodne Srbije, vinogorje Deliblatska peščara sastoji se iz dva dela: severni manji deo vinogorja je u katastarskim opštinama Ilandža, Seleuš, Alibunar i Banatski Karlovac, a južni veći deo vinogorja, obuhvata prostor Deliblatske peščare i njenih padina, kao i tri oaze - Padinu, Pločicu i Banatski Brestovac. Vinogradarstvom se bave 294 gazdinstva.

Reljef Banatske peščare je neravan, valovit, sačinjen od visokih peščanih dina naizmenično presecanim i odvojenim dubokim uvalama. Po pravilu i dine i prevoji između njih postavljeni su u pravcu jugoistok-severozapad, u pravcu kako su duvali košavski vetrovi iz Đerdapa prema Panonskoj ravnici. Ovakva konfiguracija terena omogućava najrazličitije ekspozicije, ali su tri najčešće: jugozapadna, severozapadna i ravna ekspozicija. Prve dve prate obode dina, a poslednja je naročito česta u vinogradarskim potesima, gde se prilikom rigolovanja, pre sadnje vinove loze, obavlja i izvesna nivelacija terena, kao i zato što su za sadnju birani potesi sa što manje izraženim reljefom, da bi se izbegla mrazišta u uvalama i duboderinama.

Deliblatska peščara obuhvata oko 300 kvadratnih kilometara. Spada u visoke peščare, saharskog tipa, sa dubokim naslagama peska i peskovitog lesa. Na jugoistoku uzvisine dosežu 234 do 245 metara, a na severozapadu oko sto metara. Najviši deo peščare je u tačci severno od Šušare i Grebenca. Uljmanski i Izbiški vinogradi imaju nadmorsku visinu oko 200 metara. Ostali deo peščare na svojoj severozapadnoj strani ima visine od preko 140 metara i to 160-190 metara u ataru Vladimirovca, Alibunara, Banatskog Karlovca, Nikolinaca i Šušare, od 140 do 160 metara u ataru Mramorka i Deliblata. U delu Dolova, Kajtaseva i Banatske Palanke tereni su najniži i kreću se od 100 do 140 metara nadmorske visine.

Za razliku od Subotičko-horgoške peščare, u kojoj su podzemne vode na samo nekoliko metara dubine i tokom vegetacije dostupne su korenovom sistemu vinove loze, u Banatu su one na dubinama od 20 do čitavih 150 metara i nedostupne su čokotima. Loza u Banatu može da preživi samo od vlage koju dobije s neba ili sistemima za navodnjavanje. Priroda je, srećom, i o tome vodila računa: za razliku od severnog Banata, gde je svaka treća godina sušna (ispod 500 milimetara vodenog taloga godišnje) u južnom Banatu je to svaka deseta do dvadeseta godina.

„Pripitomljavanje“ živog peska, započeto je pre bezmalo 200 godina, severozapadni delovi Peščare pretvoreni su u pašnjake a jugoistočni su pošumljeni bagremom, borom i brezom. A njen najlepši ukras su vinogradi. Priču o njima započećemo u vinariji Galot u Banatskom Karlovcu. (nastaviće se)

Petar Samardžija

Foto: N.Stojanović, Pixabay

Izvor: Dnevnik