Nostalgično putovanje
Kada se kojim čudom nađete u Zapadnoj Srbiji mnogi turistički vodiči će vam preporučivati da neizostavno posetite Mokru Goru i provozate se čuvenim vozom „Nostalgija“, po trasi nazvanoj Šarganska osmica, a potom posetite i Mećavnik koji je u blizini. Ovaj deo pruge na relaciji od stanice od Mokre Gore do Šargan Vitasi predstavlja jedinstveno graditeljsko delo, koje je otrgnuto od zaborava, pa se njome ponovo klackaju vagoni muzejskog voza „Nostalgija“.
Kako to da propustimo imajući u vidu Tarabićevo proročantsvo: „ljudi će se opet setiti gvozdenog puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put, samo njim do Višegrada neće putovati radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije.“ Baš je i nas je privukla ta uživancija.
Voz saobraća dvaput dnevno, karta mora da se rezerviše unapred, a cena je 900 dinara. Kada smo stigli voz je već bio postavljen, pored stanice je restoran, a oko nje su hoteli u planinskom stilu. Deluje idilično.
Do polaska voza, kako i valja, popili smo kafu, a kada smo otišli do toaleta mogli smo samo da primetimo da ne samo da nedostaje toalet papir i ubusi za ruke, nego da nije primer čistoće. Ako stanica i toaleti nisu spremni za prvu turu turista – šta li će tek dočekati drugu?
Kada smo pogledali kartu shvatili smo da nije bilo određeno u kojem smo vagonu smešteni, niti su sedišta u vozu numerisana. Voz je bio pun, to nas je malo iznenadilo zbog pandemije, ali nismo želeli da nam te „sitnice“ pokvare doživljaj – s nestrpljenjem smo čekali da konačno krenemo. Voz je krenuo tačno na vreme i nije nas vukla parnjača, nego dizelka, a brzina kojom smo putovali nije nas vratila u prošlost, nego u sadašnjost. E, muko i tugo naša – ništa brže nismo putovali ni na relaciji Beograd – Subotica!
Tokom vožnje voz staje u Šargan Vitasima gde se lokomotiva premešta, a potom staje u Jatarima, kako bi putnici mogli da naprave pauzu za kratko osveženje, ili da uživaju u pejzažu koji se pruža sa vidikovca. Potom staje na još nekoliko mesta odakle se pruža lep pogled na okolinu.
Sledi povratak u Mokru Goru, a zatim se upućujemo na Mećavnik – naravno sledeća destinacija nam je čuveni Drvengrad Emira Kusturice. Dok smo sabirali utiske promašili smo Mećavnik, ali smo se vratili. Ispostavilo se, od Mokre Gore do Mećavnika nije ni bilo putokaza. No, konačno smo u Mećavniku i ulazimo u Drvengrad – i ovde se plaća ulaznica (250 dinara). Nije mnogo – neka živi umetnost i kultura.
Sam Emir Kusturica je rekao da je ovo „brdo koje je na neobičan način, kao ostrvo, stajalo okruženo starijom braćom, uzvisinama koje su, takođe kao braća štitile ovo ostrvca od vjetra i oluja. Na tom ostrvcu, u pauzi snimanja filma „Život je čudo”, prvo u snovima, a kasnije u stvarnosti, nastao je gradić napravljen od borovih talpi!”
Neki od nas po prvi put vide put popločan drvetom, pa im je zanimljivo da hodaju po njemu. Sedamo u poslastičarnicu da se zasladimo tufahijama i baklavom po beograskim cenama, ali ko sad mari za to – nismo svaki dan na ovom mestu.
Šetamo se ulicama i trgovima nazavnim po imenima poznatih sineasta, pisaca, glumaca sa saznanjem da su njima hodile i svetske face. Zamišljamo kako su se nekim nepripremljenim damama tu zaglavljivale štikle skupih cipela svetski poznatih marki...
Mada nam se učinilo da je ponede kičasto, opšti utisak je da je sve lepo uklopljeno i ovaj prostor se zaista čini magičnim. Dok napuštamo Drvengrad puni utisaka, odlazimo sa saznanjem da život zaista jeste čudo.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: M. Jablanov, M. Stojanović, wikipedia
