U POSETI RODNOM MESTU VUKA KARADŽIĆA

Svakom je svoj kraj ili svoje selo najlepše, ali ima jedno koje se, ipak, izdvaja – Tršić. Reformatoru našeg pisma i jezika Vuku Stefanoviću Karadžiću rođenom u Tršiću je bilo najlepše, kao i mnogim drugim ovdašnjim žitelјima, a danas je ono najposećenije, a nedavno je od Ministarstva turizma proglašeno i za najbolјe selo u Srbiji.

Kada dođete u Tršić i uđete u etno-kompleks shvatićete zašto je tako. Dočekaće vas autentične srpske kuće i kada se budete šetali ovim prostorom između 35 objekata koji su činili srpsko domaćinstvo imaćete utisak kao da ste nekim vremeplovom došli u XIX vek. Šetajući se ovim prostorom osetićete mir, čućete žubor Žeravije i plјuskanje vode koje proizvode lopatice na točku vodenice. Možda će vam zacvrkutati i neka ptičica koja se nije odselila na jug...

– Vi se nalazite u znamenitom mestu Tršić, to je kompleks koji se sastoji iz tri celine: prva je Muzej jezika i pisma i Kuća pisaca, saborište je središnji deo našeg kompleksa na kojoj je pozornica gde se održava završna svečanost Vukovog sabora sedam dana pred Malu Gospojinu. Poslednja celina je Vukova spomen-kuća – uputio nas je naš domaćin kustos Miroslav Terzić, istoričar.

Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine i bio je sakuplјač narodnih umotvorina, filolog i reformator srpskog jezika. Napisao je prvi srpski rečnik i učinio mnogo da našu narodnu, odnosno usmenu književnost otrgne zaboravu. Nјegova najpoznatija rečenica „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“ govori o našem pismu koje mnogi smatraju najsavršenijim na svetu. 

– Vuk je govorio istočno-hercegovačkim i napspram svog govora je stvarao novi književni jezik. Slovo H se nije ni u njegovo vreme na ovim prostorima izgovaralo, govorlio se ’ljeb, ’ajduk... Međutim kada je Vuk bio na Cetinju, u Dubrovniku primetio je da tamo ljudi koriste glas H u svakodnevnom govoru, mada je do tada smatrao da naš narod F i H izgovara samo kada koristi strane reči – otkrio nam je Terzić.

U centralnoj Srbiji ljudi nisu imali ovakva prezimena u današnjem smislu, bivala su prezimena po ocu, pa je svaka generacija menjala prezime. Zanimalo nas je da saznamo zašto je Vuk nosio dva prezimena kada su Srbi u to vreme nosili jedno prezime.

- To nije ništa čudno, u Francuskoj tek od Napoleona ljudi imaju stalna prezimena. Međutim u našoj pojstojbini (Zapadna Srbija) staroj Hercegovini, Crnoj Gori ljudi su imali stalna prezimena. Karadžići su treća generacija doseljenika u Srbiju i oni su preuzeli domaće običaje tako da se Vuk u početku potpisivao samo kao Vuk Stefanović po ocu Stefanu. Onda je on krajem 1818. i početkom 1819. godine boravio u Rusiji gde je video da ljudi imaju ime, očevo ime i prezime. Shvatio je da mu nedostaje prezime, tako da je vratio staro porodično prezime Karadžić i od tada se potpisuje kao Vuk Stefanović Karadžić – uputio nas je naš sagovornik.

Ono što je ovde glavna atrakcija je Vukova spomen-kuća. Čuli smo da je stradala od turske vatre čak 10 puta, ali je 1933. godine rekonstruisana po sećanjima najstarijih stanovnika Tršića. Sada izgleda kao da Vuk i dalјe živi ovde. Kad uđete u nju videćete kako se nekad živelo, tu je i portret Vuka iz mlađih dana koji je naslikao Pavel Đurković 1816. godine i to je jedini predmet mlađi od svega što se u ovoj kući nalazi. Originalnih predmeta je malo ali to su svakako stolica sa naslonom za koju se smatra da je pripadala baš Vuku i vatralj, koji je zajedno sa verigama nađen u ognjištu.

– Prvu kuću na tom mestu je napravio Vukov deda Joksim Karadžić koji se doselio u Tršić oko 1740. godine.To je bio težak period za naš narod, jer pada godinu dana posle rata Austrije s Turskom, a ovdašnji živalj je masovno učestvovao u ratu na strani Austrije želeći da se oslobodi Turaka, ali Turci su pobedili... Turska vojska je donela kugu, pa je mnogo ljudi postradalo od bolesti, a dobar deo stanovništva koji je preživeo je s patrijarhom Arsenijem Šakabentom otišao u Austriju, to je ta Druga velika seoba Srba. Znači, u to vreme je centralna Srbija bila u dobroj meri pusta, ovde u Tršiću je ostala samo jedna starosedelačka porodica. Godinu dana posle ovde dolazi 40 porodica iz Hercegovine – Drobnjaci, Uskoci, Banjani... Jedan od Drobnjaka je bio i Joksim Karadžić, Vukov deda – otkriva nam Terzić.  

U toj kući se rodio u Vuk na Mitrovdan 1787. godine, ali posle Prvog srpskog ustanka Turci su im palili kuću svakog proleća... Sve što je postojalo na ovom imanju je poslednji put spaljeno 1813. godine kada je propao ustanak.

– U to vreme Vuk je bio upravnik carine u Kladovu, a kako je Drugi srpski ustanak propao, on je tako izbegao iz Srbije i otišao u Beč gde je proveo veći deo svog života. Mada je dolazio u Srbiju, on je svoje selo obišao samo šest puta i to u starosti... Posle njegove smrti ovo imanje je zaraslo u korov, a potom su njegove komšije, porodica Perić, ovo imanje počeli da koriste kao poljoprivredno zemljište pretvorivši ga u njivu. Tridesetak godine posle Vukove smrti skoro više niko nije znao gde je Vukova kuća bila! Međutim, ima sreće u ovoj priči – orktiva nam kustos Miroslav Terzić.

Komšije, porodica Perić, su sačuvali ognjište Vukove kuće, jer se smatralo teškim grehom da se nečije ognjište zatre. Tako da 1897. godine kada je Vukovo telo preneseno iz Beča u Beograd, na njegovom ognjištu u Tršiću je bio zaboden hrastov krst.

– Kada budete ušli u sobu videćete taj krst, jer je sačuvan. Tad je obeleženo mesto, a onda je 1930. godine u Loznici bio osnovan odbor za obnovu Vukove kuće koji su činili najznamenitiji ljudi ovoga kraja – uputio nas je naš sagovornik.

Jedna od kućica je bila mječar – tu se držalo mleko i pravio sir, ostavljao kajmak. Najveći od svih pomoćnih objekata zove se kačara – tu su stajale kace u kojima su se držale šljive od kojih se pekla rakija. Bio je tu i ambar gde su se držale žitarice... Cilj ljudi koji su obnavljali Vukovu kuću je bio i da se zapamti kako se ovde nekada živelo u XIX veku.

Ova kuća je obnovljena 1933. godine, a u septetmbru osveštana i tada je posađena pored nje velika lipa koja danas miriše i leti daje hlad. Posađeno je i ostalo drveće koje se vidi na Vukovom imanju. U ovom dvorištu je održan prvi Vukov sabor i od tada ova manifestacija na najbolјi način promoviše i razvija srpsku tradiciju i kulturu.

– Sabor je trajajo i u to ratno vreme u nešto skromnijem obliku, jer nacisti nisu dirali Vukovu kuću... Nakon Drugog svetskog rata država je preuzela brigu o Vukovoj kući i dovedeni su stručnjaci za narodno graditeljstvo. Oni su išli po okolnim selima i kupovali pomoćne objekte, prenosili ih u delovima i ovde postavljali. Jedini objekti koji su postojali u to vreme su objekti gde su držane životinje, ali sve ono što je sada ovde to je postojalo u Vukovo vreme u svakom domaćinstvu – kaže istoričar Terzić.

Poslednja rekonstrukcija i obnova Tršića urađena je 1987. godine, povodom stogodišnjice rođenja našeg velikog kulturnog poslenika i reformatora. Tada je Tršić dobio zvanje muzeja na otvorenom, i prepoznat je kao mesto od nacionalnog značaja.

Danas, Tršić za nas ima i veliku simboličku vrednost, jer su pored autentičnog izgleda ovde uspele da se sačuvaju vrednosti koje promoviše ali i originalna namena. Zato je on rado posećen i od naših, ali i od stranih turista. Zato i jeste najbolјe selo u Srbiji!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Smilјana Popov, TOG Loznica, M. Stojanović

Izvor: Radio Subotica