Reč po rečUncategorized

HUMANITARAC I ULTRAMARATONAC ALEKSANDAR KIKANOVIĆ

Aleksandar Kikanovic Mariniranje Foto priv arhiva

Trka za život i dečiji osmeh

– Do pre tri godine igrao sam profesionalno fudbal u Fudbalskom klubu „Slavija” koji je tada bio u Srpskoj premijer ligi. Povredio sam ligamente kolena i trebalo je da se operišem. Na žalost, živim sam, otac i majka su mi umrli i nisam imao para za tu operaciju… Nije mi bilo lako kada sam to shvatio... Prvo što sam uradio bilo je da odem u crkvu i pomolim se. Tada sam rekao sebi „ima nešto jače od doktora, nećeš više igrati fudbal, ali trčaćeš”. Povreda za sportistu obično znači kraj karijere, ali meni je Bog dodelio lepši zadatak – počeo sam da trčim ultramaraton, ali ne za medalјe i novac – nego u humanitarne svrhe za zdravlјe dece u Srbiji. Evo, već tri godine trčim i nemam problema sa zdravlјem zbog toga – počeo je svoju priču Aleksandar Kikanović – Kikan, sportista iz Loznice, koga sopstvena nevolјa nije bacila u depresiju, niti ga je ispunila besom zbog nemoći, nego je pokrenula ono najbolјe u njemu – da pomaže drugima. Kako je rešio da krene tim putem, čuda su počela da se dešavaju: ne samo što je promenio život bolesnoj deci i njihovim porodicama, nego je odskora i sam dobio zaposlenje kao promoter sporta Opštine Krupanj.

Aleksandar Kikanović dok je igrao fudbal

Ovih dana izmamlјuje osmehe mnoge dece, jer im donosi poklone – do sada je podelio više od 200 poklona bolesnoj i siromašnoj deci, a nada se, da će nadmašiti prošlogodišnje praznike kada je obradovao više od 500 mališana. Ljudi su počeli da prepoznaju njegov rad i dobru energiju, pa ima podršku ne samo od lјudi i kolektiva iz zavičaja, nego mu se javlјaju i oni iz drugih sredina koji žele da pomognu. No, vratimo se na sam početak priče, kada je Kikan prvi put trčao za jednu bolesnu devojčicu.

Najveći poklon – dečiji osmeh

– Prvo sam trčao za Dariju Petrović iz Banje Kovilјače. Moj cilј je bio Ostrog. Kada sam krenuo, niko mi nije baš mnogo verovao, čak ni moji drugari nisu bili sigurni hoću li uspeti… Sam moj poduhvat nije baš bio medijski ispraćen, osim lokalne, lozničke televizije. Trčeći taj maraton skupio sam 53.000 hilјade dinara što, naravno, nije bilo dovolјno… Ali kada sam bio na domaku Ostroga, Bog je pogledao i mene i Dariju Petrović. Na samo 300 metara od Ostroga Darijina majka me je nazvala i rekla mi je da je Darija tog dana bacila štake bez kojih nije mogla da se kreće i rekla majci „kad Kikan može da trči za mene čak do Ostroga, onda mogu i ja da idem bez štaka”! Bio sam presrećan zbog te vesti, a sa velikim zadovolјstvom mogu da vam kažem da je sada Darija student u Beogradu.

Trka za zivot Nikole Stakića

• Sledeći vaš poduhvat je bio odlazak na Hilandar. To je dug i zahtevan put… Za koga ste tada trčali?

– Do Hilandara sam trčao za za dvogodišnjeg Nikolu Stakića iz Mačvanskog Prnjavora. To je bio moj drugi maraton koji je mnogo više bio medijski ispraćen nego prvi. Malom Nikoli je bila potrebna novčana pomoć od 50.000 evra da bi mogao da ide na lečenje u Polјsku. Put do Hilandara je bio dug 918 km i plan je bio da se dnevno prelazi oko 40 kilometara i da se stigne za 23 dana. Posle 20 dana skupili smo „samo” 10 hilјada evra i bio sam veoma neraspoložen zbog toga...

Na putu za Hilandar

• Da li ste pomislili da odustanete?

– Ne, nema odustajanja kada se trči za bolesno dete! U teškim trenucima uvek kažem sebi „imaj vere i sve će biti dobro”. Tako je i bilo. Iste večeri me je nazvao moj sugrađanin, Lozničanin, koji nije otkrio svoj identitet, i pohvalivši moju misiju upitao me je koliko je do sada prikuplјeno novaca. Odgovorio sam mu da smo do sada uspeli da skupimo samo 10 hilјada evra, a taj gospodin mi je rekao „Kikane, ostaviću pare manastiru Tronoša, neka otac od malog Nikole ode tamo i uzme onoliko koliko mu nedostaje, a ostatak ostavi manastiru”. Tako je i bilo…

• Kako se trči ultramaraton? 

– Bukvalno se u jednom danu istrči 42 kilometara, ali ja trčim više dana, nekad i više nedelјa do krajnjeg cilјa. Znači, svakodnevno se u kontinuitetu trči maraton. Na put ne krećem sam, uvek me neko prati autom. Iskreno, počelo je tako što su mi pomogli drugari. Kada sam prvi put krenuo u Ostrog imao sam samo 50 evra, ali kada me lјudi vide da trčim i shvate zašto trčim nude mi smeštaj, hranu i sve što je potrebno. Kad krenete sa iskrenom namerom Bog se postara da bude sve kako treba i da stignem do svetinje koja mi je uvek cilј.

Za velik napor kao što je ultramaraton valja se i pripremiti: Aleksandar Lekić zadužen za dobru kondiciju

• Kako teče to sakuplјanje novca?

– Prikuplјam pare tako što privlačim pažnju dobrih lјudi i usmeravam je na bolesno dete. Mnogi se rukovode tim da ako ja mogu da istrčim do Ostroga ili Hilandara stotine kilometara – mogu i oni da daju prilog.

• Kako se pripremate za tako naporne poduhvate?

– Trčati ultramaraton je fizički dosta zahtevno. Vežbam svakodnevno u teretani da moje koleno može da podnese taj napor. Međutim, siguran sam da ima dosta lјudi koji su spremniji od mene – ali kada znate gde i zašto idete nešto vas nosi. Ne razmišlјate tada o kilometrima, nego o detetu za koga trčite i o šansi koju mu otvarate.

Humanitarac konačno zaposlen kao promoter sporta u opštini Krupanj

• Kakvi su vam planovi?

– Sledeći moj maraton će biti od Krupnja do manastira Jaši, odnosno do crkve posvećene Svetoj Petki. On će takođe biti u humanitarne svrhe i biće za decu Kosova i Metohije. Do Jašija je 920 kilometara, što mi neće biti problem, jer sam istu kilometražu već trčao do Hilandara.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Stalex photogrphy, privatna arhiva A.K.

Izvor: Dnevnik

Maraton do Moskve zaustavila korona