Konzulski grad vraća stari sjaj
Sigurno su vam poznati stihovi makedonske pesme „Mnogu gradovi, sela ja projdo', ali kako tebe Bitola – nigde ne najdo'!“, a kada se nađete u Bitolju i prošetate Širokim sokakom, njegovom glavnom ulicom, ubrzo vam je i jasno zašto.
Grad je živ, pune kafane, restorani, kafići, sve vri od ljudi. Možda nije ni čudo, jer ovo je drugi grad po veličini u Severnoj Makedoniji, ali je lepo videti sav taj svet i mlad i star. Dok smo tražili hladovinu i birali gde da sednemo, pažnju su nam privlačile obnovljene fasade starih zgrada. Ne možemo da se otmemo utisku da je ovaj, nekada poznati konzulski grad Otomanskog carstva bio stvarno gizdav lepotan. Danas, kad iskri samo deo njegovog sjaja kada je bio prestonica diplomatije otomanske imperije ipak i dalje može da očara. Kakve li su se samo tajne skrivale iza zidova tih lepih fasada, a kakve li su se samo drame odigravale, kakve se ljubavi skrivale...
Zbog svoje duge istorije, tokom koje je menjao carstva, Bitolj je imao mnogo imena. Slovenski naziv grada potiče od reči „obitel” koja je u srednjem veku korišćena za zajednicu monaha, odnosno manastir. Naime, u blizini manastira Bukovo razvilo se slovensko naselje. Grci ga zovu Monastir (manastir), a Sloveni su prestali da izgovaraju glas O, pa se smatra da je upravo to razlog što se grad naziva Bitolj na srpskom, a Bitola na makedonskom jeziku.
Bitolj se prostire duž reke Dragor na 615 m nadmorske visine u podnožju planine Baba (vrh Pelister 2601 m) i na središnjem delu kotline koja se zove Pelagonija. Raskrsnica je puteva prema Egejskom i Jonskom moru, a kroz Bitolj je prolazila i čuvena rimska Via Egnatia (Ignjatijev put) koja je povezivala Jadran s istočnim Egejom. Na samo nekoliko kilometera od centra grada nalazi se stari antički grad Heraklea Linkestis gde se može videti amfiteatar, antičke skulpture i predivni mozaici...
Prolazimo pored zgrade bioskopa Manaki, koje je ime dobilo po prvom snimatelju na Balkanu – Miltonu Manakiju. Istorija ovog mesta prosto vam ne da mira, stalno se susrećete s njom. I naš čuveni komediograf Branislav Nušić je bio diplomata i službovao u Bitolju u više navrata. Tokom službovanja, baš tu, upoznao je i svoju buduću suprugu Darinku. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi...
Sav taj krem koji je živeo u onim otmenim zdanjima žudeo je i za lepim stvarima, zato je bio čuven Bitoljski bazar. Taj fini svet voleo je provod i pozorište. A moderan grad poput Bitolja mora da ima pozorište smatrao je Abdul Kerim-paša, koji je podigao prvo pozorište u Bitolju 1905. godine. Za lokaciju je izabrao središte Širokog sokaka. Ta zgrada je izgorela 1912., a 1926. na njenom mestu zasijala su svetla na novoj pozornici, a predstave su mogle da se gledaju ne samo iz partera, nego i sa balkona, iz loža...
– Kasnije sam slične teatre viđao i igrao u njima u Splitu, Zagrebu, a nekako mu je najsličniji bio u Šibeniku. Veoma sam voleo taj stari teatar sa divnom zavesom od crvenog pliša, koju je poklonila Marija Karađorđević za njegovo otvaranje. Međutim jednoga dana odlučeno je da ga sruše i izgrade modernije... Srce mi se steglo kada sam video da stare zgrade više nema, a ova, nova, nikad nije uspela da me osvoji – kroz setu nam priča poznati makedonski glumac Đorđe Todorovski, koji je rođen i odrastao u Bitolju. Mnogi ga pamte kao lika iz čuvene serije „Vojnici“ koja je išla osamdesetih na TV Beogradu i gde je jednog od vojnika igrao i naš Đole Balašević. Pitamo ga nešto o Bitolju iz vremena njegovog odrastanja..
– U mom detinjstvu mnogo je bio popularan Tarzan, a kada se moja porodica preselila u Prilepsku ulicu bio sam oduševljen. To je ulica koja je imala divan drvored i mi klinci smo držeći se za grane, kao Tarzan za lijane, prelazili s jednog na drugo drvo. Tarzan je bio onaj koji je prošao što više drveća, a da nije dodirnuo tlo. Bili smo izgrebani, ali bilo je polomljenih ruku i nogu... Ja sam bio mali i izrazito mršav i možda baš zato sam bio vrlo vešt u prelaženju s grane na granu. Taj Tarzan je bio moja prva uloga i on mi je dao vetar u leđa da postanem glumac, jer ono što ne možeš da ostvariš u životu – uvek možeš u pozorištu. Samo u pozorištu možeš da budeš i kralj i prosjak, sirot i bogat, lep i ružan, možeš da umreš i da ponovo oživiš... Čitav jedan život da odživiš u dva čina. U pozorištu možeš sve – zato i volim pozorište – poverio nam je Đorđe Todorovski.
Razneženi ovim sećanjima pozdravljamo se s Bitoljem s željom da mu se opet vratimo, jer je u ovom posebnom gradu toliko toga još ostalo da se vidi, prosto nismo mogli sve. A želimo, jer mnoge gradove i sela prođosmo, ali kao tebe, Bitola, nigde ne nađosmo!
Marina Jablanov Stojanović
Foto: P. Milošević, wikimedia, M. Jablanov
