Vinske priče

Misno vino

Misno vino Photo by James Coleman on Unsplash
Photo by James Coleman on Unsplash

Misno vino

Misno vino odavno je izašlo iz crkvenih okvira. U mnogim zemljama proizvođači ga, pa i sama crkva, stavljaju u promet, čime je ono postalo dostupno svim ljubiteljima dobre kapljice, bez obzira na to da li su teisti ili ateisti. Dozvolom crkve i na osnovu važećih pravilnika o vinu, ono se može staviti kao zaštićeno ime za proizvod neke vinarije. Upravo to uradila je porodična poljoprivredna zadruga „Gospoja” u Vrbniku na hrvatskom ostrvu Krku, poznata po proizvodnji kvalitetnog vina žlahtina, od istoimene autohtone sorte.

Uz saglasnost Krčke biskupije, u zadružnom podrumu puni se belo poluslatko misno vino za potrebe mnogih župa, kao i zagrebačkog Kaptola. Kako mi je rekao direktor zadruge, Franjo Toljanić, u proizvodnji je korišćena koncentrisana šira žlahtine, jer ona kao sorta ne može da nakupi dovoljno sladora potrebnog za dobijanje vina s većim ostatkom neprevrelog šećera.

Kontrolisanom fermentacijom i dodavanjem selekcionisanih kvasaca stvoreno je vino za koje bi se moglo reći da je nešto između žlahtine i dalmatinskih prošeka. Mirisno je, diskretno, umerene kiselosti, glatko i pitko. U slatkom delu dominiraju medne note i karamel, stečen najverovatnije prilikom termičkog ugušćivanja šire. Boja vina je žuta, poput sunca, jačina 12 maligana, a neprevrelog šećera ima 35 grama. Rečju, vino živo, ljupko i milo.

U crkvi i na tržištu misno vino nema isti motiv, ulogu i cilj. Sve mise su zapravo obnavljanje uspomene na Isusovu poslednju večeru, na kojoj je on svoju žrtvu simbolizovao vinom kao svojom krvlju i hlebom kao telom svojim. Zato sveštenik, služeći misu, konsekrira (posvećuje) vino i hleb (hostiju), simbolički ih pretvarajući u krv i telo Hristovo. U definisanju misnog vina crkveno pravo ne postavlja velike zahteve. Među nekoliko crkvenih kodeksa, najpoznatiji je Codex iuris canonici, u kome se prvi put pismeno određuje da tokom crkvenog obreda (mise) sveštenik mora koristiti vinum de vitae, to jest prirodno vino, proizvedeno bez ikakvih dodataka. Nigde se ne precizira boja vina, premda rimokatolička liturgija zbog izbegavanja fleka na ornatu i odeždi, radije upotrebljava belo vino.

Misno vino mora biti zdravo, bez obzira na to ko ga je proizveo. Ne sme da bude „kršteno”, iako o njemu brine crkva. Izlaskom izvan crkvenih okvira, misno vino poprima druge konotacije; pijući ga mudro i s uživanjem, ono krepi telo i dušu. Pijući ga s prijateljima, uverio sam se da i neki ateisti uz njega zazivaju boga i piju ga pobožno. Zar je onda slučajno što u kodeksu nazvanom Constitutiones apostolicae crkva propisuje da onaj ko ne pije vino ne može postati sveštenik?

Petar Samardžija

Foto: Photo by James Coleman on Unsplash, N. Stojanović