Snezana Milkovic s patrijarhom

SNEŽANA MILKOVIĆ O SEĆANJIMA NA SVOG DEDU, PATRIJARHA PAVLA

Posted on Posted in Reč po reč
Snezana Milkovic s patrijarhom

Pamtim njegovo nasmejano lice

Vedrina i duhovitost su uvek bile odlike zaista duhovnih ljudi, a upravo je takav bio naš patrijarh Pavle. Njegova unuka, psiholog Snežana Milković je nedavno predstavila u novosadskoj Gradskoj biblioteci knjigu „Moj deda patrijarh Pavle“. Ovo je treće izdanje knjige koja se po izlasku iz štampe ubrzo rasproda. Razlog je jednostavan – Snežanina sećanja na svoga deda Popu, su nežna, iskrena i pisana lepim, a jednostavnim stilom. Možda njegovu svetost najbolje opisuju reči pesnika Matije Bećkovića da „niko nije tiše govorio, a dalje se čuo, niko sa manje reči nije rekao više, niko nije bio manjeg rasta, a da se video sa veće daljine“, ali niko s takvom toplinom nije govorio o patrijarhu kao njegova unuka. Snežana Milković je osvetlila jedan manje znan deo patrijarhovog života s puno emocija, ali bez patetike i preterivanja.

– Moja velika privilegija je bila što sam odrastala uz mog deda Popu. Da li je u redu da pišem o privatnom životu patrijarha Pavla ili da to ostavim u porodici? Dilema je bila i da li je u redu da sve ono što sam naučila i imala priliku da čujem ostane samo u mojoj glavi. Odlučila sam da pišem, makar moja pripovest ostala samo u porodici. Dok sam pisala, shvatila sam da između života mog deda Pope i onoga što je njegova svetost patrijarh Pavle govorio nema nikakve razlike, nego da su te dve uloge bile u potpunom saglasju, jer je moj deda Popa živeo po Jevanđelskim principima koje je patrijarh Pavle propovedao.

knjiga

• Čega se najpre setite kada pomislite na vašeg deda Popu?

– Pred očima mi je njegovo nasmejano lice. On se veoma slatko smejao, kao dete. Njegova britka pamet se ogledala i u izuzetnoj duhovitosti. Kada je jedanput pristao da ga dovezem autom do Patrijaršije, što se retko dešavalo, na komandnoj tabli je pisalo „veži se“. On je odmah vezao pojas i pri tom rekao „ja znam psihologiju milicionera, kad vide ovu sedu bradu, reći će hajde brže da naplatimo kaznu dok još ima vremena!“ Drugom prilikom, kada sam ga obišla dok je ležao na VMA, na noktima sam imala lak sa šljokicama, koji sam zaboravila da skinem. Čim sam ušla on me je pitao „da li bi mogla da mi središ nokte“, a ja pogledah, pa mu odgovorih „pa, sređeni su“. „Ma ne to, molim te da mi ih središ kao tvoje, da se sjaje, da se vide s vrata“.

• Kako su izgledali vaši porodični susreti?

– Njegov dolazak unosio je posebnu radost i vedrinu u našu kuću. On sam, uvek je bio raspoložen da se našali i nasmeje. Baku Agicu, njegovu sestru, ništa nije moglo da obraduje kao njegov dolazak. Zbog njihove velike bliskosti, još od detinjstva, ona je smela nekad nešto da mu prigovori, ali i da se sa njim našali. Kada je postao patrijarh baka se našalila s njim rekavši mu „kakav si ti patrijarh, kada imaš samo jednu mantiju“, na to joj je on odgovorio „a šta će mi više, kad ne mogu da obučem dve odjednom“. Njegova skromnost nije bila samo u tome što je imao jednu mantiju, što se vozio gradskim prevozom ili išao peške, nego se ogledala i u tome što nije imao ni trunku sujete. Nikada se nije hvalio svojim diplomama, zaslugama, ordenjem, dobrim delima…

• Odrastali ste u SFRJ u kojoj religija nije bila zabranjena, ali ni favorizovana. Kako ste se nosili s tim suprotnostima?

– Proklamovane moralne vrednosti socijalističkog društva su između ostalih bile i poštenje, saradnja, pomoć drugima, rad na sopstvenim talentima… To su vrednosti koje su bile slične na obe strane i ja nisam osećala nikakvu

protivurečnost između njih. Moj otac Milan bio je ratno siroče koje su partizani nosili sa sobom kroz Bosnu, odrastao je u domu za siročad i školovao se zahvaljujući stipendiji koju je dobio od države. Iako je bio član Komunističke partije iz uverenja, nije se protivio kada smo moj brat i ja krenuli na veronauku. U školi nisam pričala o tome, jer niko iz moje okoline nije išao u crkvu.

• Da li ste kao odlična učenica učestvovali u radu pionirske organizacije, što je bilo normalno u to vreme?

– Da, bila sam predsednik pionirskog odreda škole i veoma posvećena raznim aktivnostima pionira. Pošto sam bila među najboljim učenicima išla sam na pohod po Titovom kraju i na Dan mladosti sedela do predsednika Tita na Belom dvoru. Kada su u Beograd došli američki kosmonauti koji su leteli na Mesec Armstrong, Oldrin i Kolins imala sam priliku da ih upoznam. To su bile lepe uspomene iz mog detinjstva i jednako su mi značile kao kada na Krstovdan govorim pesmu u prozi vladike Nikolaja…

• Vas je vaš deda Popa zvao „morska glava“. Da li biste nam objasnili šta je to značilo?

– Kada sam ga, jednom prilikom pitala šta to znači, rekao je „ne znam, negde sam to čuo i dopalo mi se“.

• Da li biste nam ispričali kako je izgledao Božić u vašoj porodici?

– Na stolu u izraslom i ošišanom žitu stoji sveća, pored četiri jabuke i na njima kolač kićenaš, okićen svim onim ukrasima koji se stavljaju na slavski kolač, a simbolišu dobro i napredak. Ispod stola Badnjak, slama i zrna pšenice. U kuhinji značajna količina danima pripremanih najboljih jela koja čekaju da se iznesu na sto kada se svi okupimo. Pomešani mirisi pečenja i vanil šećera. Deda s liturgije stiže oko 11 sati i tada sve mora da bude spremno. Pozdravlja nas „Hristos se rodi“, odlaže štap i skida kamilavku. Okupljamo se oko stola, pevamo Roždestvo, posle toga deda Popa bi blagoslovio jelo i piće, svako bi seo na svoje mesto i počinjao bi ručak.

Deo božićne poslanice
patrijarha Pavla iz 2001.

„Bog je čoveku dao slobodu, ali je čovek time postao i odgovoran za svoja dela i postupke. Mnogi se danas bore za slobodu, za prava pojedinaca i zajednica, ali tu slobodu, po svome ogrehovljenom umu, shvataju kao pravo čoveka da čini sve što hoće, čak i da drugima ugrožava slobodu, pa i sam život. Borba za takvu slobodu često se naziva zvučnim imenima: borba za ljudska prava, borba protiv ugnjetavanja, revolucija i tako dalje. Malo je onih koji shvataju da je jedina prava revolucija, dozvoljena i blagoslovena, bunt protiv greha u nama samima, zato što ona umesto nasilja i osvete nudi zakon ljubavi i praštanja, umesto nasilnog menjanja sveta i krojenja po svojoj meri, nudi menjanje sopstvenog bića i njegovo čišćenje kroz istinski podvig i pokajanje.”

• Da li se za patrijarha spremala posebna hrana?

– Za deda Popu je bila hrana bez mesa: čorba od povrća ili riblja, gibanica, riba, pečurke, povrće, sok od paradajza… Deda Pavle je počinjao i završavao ručak koricom hleba. Tanjir, i onaj od kolača, vrlo pažljivo bi obrisao hlebom, a onda pažljivo pokupio mrvice oko tanjira, jer kaže, da princip nebacanja hrane mora da se poštuje do kraja. Deda bi probao od svega po malo i onda se zahvalio domaćici na bogatoj trpezi. Radovao se izobilju hrane, ali je govorio da ne treba dati „ni telu više nego što traži, ni duši manje nego što je potrebno”. Jednom prilikom nam je rekao „znate li da se od jedne banane može živeti 13 dana?“ – smejemo se, a ja na to dodajem „nisam znala, ali mislim da bih mogla da pojedem 13 banana za jedan dan!“

• Da li je bilo hrane koju nije uzimao?

– Bilo je, u zimsko vreme nije jeo paradajz i krastavac „jer mu nije bilo vreme“. Monasi, uglavnom, ne jedu meso da bi im misli bile mirnije. Ni deda Pavle meso nije jeo, ali je jedanput godišnje, najčešće za Vaskrs uzimao jedan zalogaj pečenja „da bi se razlikovao od jeretika“.

• Šta je on voleo?

– Preosvećeni vladika Lavrentije je jednom prilikom rekao „Pavle je više živeo o nebu nego o hlebu“. Jeo je malo i kada bi baka Agica pokušala da mu podvali i smota dve palačinke da bi jeo malo više, on je tu duplu palačinku presekao na pola i pojeo samo polovinu. Deda Popa je voleo gibanicu i krempitu, a od pića bozu. Nije pio alkohol, ali je govorio da je alkohol hrana dokle god nije gospodar. Jedanput kada sam mu bila u poseti u Patrijaršiji ponudio me je prošekom iz kiparskog manastira Kikos. Sipao je vino u male rakijske čašice, a ja sam pomislila „ala je štedljiv“, ali kada sam otpila prvi gutljaj, shvatila sam koliko je to vino jako. Nasmejao se i rekao: „Ako posle poželiš da plešeš kao balerina, nemoj da brineš, to je od toga!“

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva

Izvor: Dnevnik