Mesto gde Mlava tiho teče
U Gornjačkoj klisuri koju je usekla reka Mlava, na proširenom platou nalazi se manastir Gornjak. Naši manastiri su uvek podizani na pažljivo biranim mestima i stiče se utisak da je ovo jedno od onih baš posebnih. To je prostor gde će posetioci primetiti kako im se buka misli utiša, a srce otvori.
Nastanak manastira Gornjak prati legenda koja priča o susretu kneza Lazara i pustinjaka Grigorija. Naime, loveći po Homoljskim planinama i zašavši u Gornjačku klisuru, knez je ugledao pustinjaka. Želeo je da porazgovara s njim, ali zbog žubora brze Mlave nisu mogli da se čuju. Pustinjak Grigorije se tada pomolio i reka je utihnula – tako da su mogli da razgovaraju. Posle razgovora sa isposnikom knez Lazar je odlučio da u znak zahvalnosti tu podigne manastir prvobitno nazvan Ždrelo, a potom dobija ime po vetru koji duva kroz ovu klisuru – Gornjak.
Istorija beleži da je manastir nikao još pre Kosovskog boja, između 1376. i 1381. godine, kao jedna od zadužbina kneza Lazara Hrebeljanovića. Knez ga je poverio na čuvanje Grigoriju Sinaitu Mlađem i njegovom monaškom bratstvu. Vekovima je manastirska riznica čuvala neprocenjiva blaga: osnivačku povelju kneza Lazara, povelju patrijarha Spiridona iz XIV veka, barjak cara Dušana, pa i sam knežev putir (čašu) sa pažljivo ugraviranim inicijalima...
Međutim, prohujali vekovi nisu štedeli ovu svetinju. Manastir je više puta rušen, obnavljan i paljen, a ono što nije stradalo u plamenu, bivalo je opljačkano. Riznica kakvu pamte stari spisi danas više ne postoji — u Prvom svetskom ratu Bugari su odneli ne samo manastirska zvona, već i najveće dragocenosti, među kojima su bili zlatni putir kneza Lazara i barjak cara Dušana. Tokom Drugog svetskog rata Nemci su zapalili manastir, kada su u nepovrat otišle i preostale dragocenosti, stara biblioteka i stare povelje.
Ipak, uprkos svim stradanjima, istorijski izvori svedoče da se u manastiru živelo bez prekida. Od srednjovekovnih građevina do danas su prkosno opstale glavna manastirska crkva, posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, i tajanstvena kapela u pećini, posvećena Svetom Nikoli. Po svojoj arhitekturi, gornjačka crkva pripada čuvenoj moravskoj školi.
Prvobitni živopis nije preživeo ratove i požare. Njegovom nestanku kumovali su i Turci kada su skinuli olovni krov, prepustivši zidove na milost i nemilost kiši, snegu, suncu i zubu vremena. Freske koje danas udahnjuju život unutrašnjosti crkve potiču iz kasnijih obnova u XVIII i XIX veku, a među njima se posebno izdvaja portret samog ktitora, kneza Lazara.
Napuštajući manastir, spuštam se do Mlave koja ovde nečujno teče... Jesen nežno svetluca ogledajući se u Mlavi, a gornjak mi blago dodiruje lice igrajući se s mojom kosom. Tihi šum vetra koji prolazi kroz krošnje i čini da se listovi njišu kao zvončići ne narušava blagotvornu tišinu koju osećam u duši. Odlazeći iz ove oaze mira, priželjkujem da mogu da je prizovem svaki put kada buka modernog sveta pokuša da me slomi.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje