Naučnik sa banatskih pašnjaka
Rodno mesto našeg poznatog naučnika Mihajla Pupina Idvor nalazi se u Banatu na samo sedamdesetak kilometara od Novog Sada i skoro isto toliko od Beograda. Kada se zaputite u ovaj kraj dočekaće vas slikovito banatsko selo gde se rode gnezde na banderama. U samom centru, pored crkve, u parku se nalazi Narodni dom Mihajla Pupina, njegova zadužbina, a preko puta je kuća u kojoj se rodio 9. oktobra 1854, a prema pojedinim izvorima 1858. godine.
– Idvor se prvi put pominje u pisanim izvorima 1690. godine. Sa Arsenijem III Čarnojevićem ovde su došli Srbi da brane granicu. Graničari su čuvali Habzburšku monarhiju od upada osmanske vojske. Mihajlov otac Konstantin, bio je takođe graničar, ali i knez sela tako da je ovo bila jedna od imućnijih kuća toga vremena: imali su dve sobe, dve furune i svoj đeram u dvorištu – upoznaje nas Jasmina Mihajlov, vodič Narodnog doma Mihajla Pupina.
Kuća je od cigle, prava banatska, sa fasadom tipičnom za vojvođanske kuće. Prvi put je obnovljena 1979. godine kada je postala deo muzejskog kompleksa, a na 150. godišnjicu rođenja velikog naučnika ponovo je rekonstruisana. Svima je zanimljiva skromna sobica u kojoj se Pupin pripemao za Kembridž… Pre nego što je dospeo do studija na ovom prestižnom univerzitetu Ujedinjenog Kraljevstva on je završio osnovnu školu u Idvoru, više razrede završio u Pančevu i započeo realnu gimnaziju, a potom nastavio u Pragu. Posle očeve smrti prekida školovanje i se zapućuje se u Ameriku.
Stigao je u Njujork brodom 1874. godine kao mladić. Na ulasku u SAD imao je u džepu svega pet centi, šubaru i odelo na sebi. Prvih pet godina u Americi radio je kao fizički radnik na farmama, u fabričkim halama i kao ložač, dok je noću učio engleski… Godine 1879. uspeo je da položi prijemni ispit na prestižnom Univerzitetu Kolumbija, a sudije završi sa najvišim ocenama.
– Zanimljivo je da je njegova majka Alimpijada sanjala da joj je Sveti Sava dodirnuo rame rekvši da je Mihajlo rođen za veliki svet i za velike stvari – i zaista je bilo tako. Pupin je u svojoj autobiografiji uvek isticao značajnu ulogu majke, koja mu je, iako nepismena, govorila da je „znanje svetlost koja osvetljava naš put kroz život” – otkrila nam je Jasmina Mihajlov.
Nakon što je na Kolumbiji diplomirao kao prvi u klasi iz matematike i fizike, Pupin je dobio prvu stipendiju za postdiplomske studije u inostranstvu i odabrao je Univerzitet u Kembridžu kako bi produbio znanje iz primenjene matematike i teorijske fizike. Posebno se posvetio izučavanju elektromagnetne teorije Džejmsa Klerka Maksvela.
Smatrajući da mu je za potpunu naučnu zrelost potrebno i praktično znanje iz eksperimentalne fizike, 1885. godine iz Kembridža prešao je u Berlin gde radi u laboratoriji čuvenog fizičara Hermana fon Helmholca, koji mu je bio mentor. Posećivao je predavanja poznatog fizičara i matematičara Gustava Kirhofa. Na Univerzitetu u Berlinu (današnji Humboltov univerzitet) 1889. godine je uspešno odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije. Iste jeseni se vraća u Njujork, gde započinje svoju akademsku i profesorsku karijeru na Katedri za matematičku fiziku i elektrotehniku Univerziteta Kolumbija.
Manje je poznato da je Pupin bio odličan pisac. Za svoju autobiografiju napisanu na engleskom jeziku „Sa pašnjaka do naučenjaka” („From Immigrant to Inventor”), u kojoj je opisao svoj put od banatskih pašnjaka do svetske naučne elite, dobio je veoma uglednu Pulicerovu nagradu 1924. godine. Vredi istaći da je ova knjiga godinama bila obavezna lektira u američkim školama, šteta što nije i u našim...
Mihajlo Pupin je u svetu poznat po svojim izumima, pre svega po Pupinovim kalemima, kojima je omogućio telefonski saobraćaj na velikim razdaljinama. Jedan od njegovih veoma zančajnih pronalazaka je i metod brze rendgenske fotografije pomoću fluorescentnog ekrana, kojim je vreme izloženosti zračenju od 45 do 60 minuta smanjio na par sekundi. Tokom života zaštitio je više od 30 patenata u oblasti višestruke telegrafije i telekomunikacija. Bio je jedan od dvanaestorice osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. godine koja je prerasla u današnju agenciju NASA.
Pored nauke, Pupin je imao izuzetne diplomatske zasluge za svoj narod. Kao bliski prijatelj američkog predsednika Vudroa Vilsona, značajno je uticao na prekrajanje granica nakon Prvog svetskog rata. Zahvaljujući njegovom memorandumu i ličnom apelovanju kod Vilsona, za Kraljevinu SHS su sačuvani delovi Banata, Baranje, Međumurja i dela Slovenije.
Kao imućan i praktičan čovek, Mihajlo Pupin je 1934. godine poslao novac za izgradnju Narodnog doma, čiji je izgled sam osmislio. Želja mu je bila da njegova zadužbina izgleda kao univerzitet u Americi. Iz Idvora su ga obaveštavali o tome kako napreduju radovi. Na ta pisma bi im odgovorio: „Moje noge su već previše slabe da bi ponovo prešle Okean”.
– Nažalost Mihajlo Pupin nikada nije video svoju zadžbinu jer je preminuo dok su radovi još trajali. Kada je bilo završeno, ovo zdanje je bilo jedno od najlepših i najmodernih toga vremena. Zgrada je imala strujni generator i razglas za ceo unutrašnji i spoljašni prostor. Tada su zamenjeni seoski dobošari koji su išli po ulicama i obaveštavali stanovništvo. Imali su razglas i za radio, kao i bioskopsku salu od 150 mesta. Pored toga čitaonicu, biblioteku i ne manje važno – kanalizaciju – rekla nam je Jasmina Mihajlov, vodič Narodnog doma Mihajla Pupina.
Mada smo ga sa zadovoljstvom posetili, smatramo da Narodni dom u Idvoru ne sme biti samo spomenik jednom prošlom vremenu ili muzej u kom sakupljamo uspomene. On bi morao još više da bude živo mesto susreta, učionica i stecište mladih naučnika, pronalazača i radoznalaca koji u Pupinovom zavičaju mogu naći inspiraciju za svoje prve korake. Jer, ako je dečak sa banatskih pašnjaka, zagledan u zvezdano nebo uspeo da promeni svet i pređe put od Idvora do Njujorka, zamislite šta sve mogu današnja deca ako im damo vetar u leđa. Pupin nam nije ostavio samo zgadu i artefakte — ostavio nam je zlatne merdevine znanja i obavezu da svetlost koju je uneo u prenosimo dalje.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje