Do granice i nazad po pasoš
Postoje putovanja na koja krenete s planom, opušteni, ali u nekom trenutku se sve preokrene i počne avantura koju niste priželjkivali. Taj trenutak za mene je bio na graničnom prelazu Gradina, dok sam rutinski pružala pasoš i saznala da sam greškom ponela stari, koji je davno istekao...
Službenik na granici mi je strpljivo rekao da bez važećeg pasoša ne mogu dalje – to što sam novinarka i idem na pres-trip nije imalo nikakvu težinu. Kada sam ga upitala šta sada da radim, lakonski mi je odgovorio da donesem ispravan pasoš. To je značilo da do mog Novog Sada ponovo moram da prevalim preko 400 kilometara. Pomislila sam da se moj put u Petrič, gradić na samom jugozapadu Bugarske, tu završio i da mi sledi povratak kući.
Prvi put sam na sopstvenoj koži osetila kako je to ostati sama na granici. Naime, članovi Međunarodne federacije novinara i pisaca u turizmu (FIJET) nisu svi zajedno putovali u Petrič, nego su automobilima dolazili iz raznih krajeva, a ja sam bila u kolima sa kolegom Draganom Đukanovićem Đukom. On je već prošao pasošku kontrolu, pa me nije mogao vratiti do Dimitrovgrada. Nije mu bilo lako što je morao da me ostavi, ali nije imao drugog izbora. Ni ja nisam znala kako ću da stignem do Dimitrovgrada, ali me je službenik uputio da se na prvom kiosku ispred granice raspitam za broj taksija.
Natovarena prtljagom stižem do kioska i pitam za taksi, a žena mi kaže da mogu i autobusom, koji kreće za nekoliko minuta. Dolazim do autobusa, a kada me vozač i ekipica ugledaju svu izvan sebe i čuju za moju nevolju, počinju da me savetuju kako da brzo dođem do pasoša – autobusom. Tu saznajem da nema direktnog autobusa iz Novog Sada do Dimitrovgrada i Pirota, što me još više zabrinjava… U meni hiljadu pitanja bez odgovora. Ipak, za desetak minuta stižem u Dimitrovgrad. Vozač mi pokazuje autobus Niš-Ekspresa i kaže da potrčim do njega dok još nije krenuo, a on zove telefonom tog vozača da mu kaže da me sačeka. Zahvaljujem se, kupim svoje stvari i utrčavam u crveni autobus, a ne znam ni kuda ide.
Vozač me vidi i čeka da uđem. Pita me dokle idem, a ja kao iz topa kažem do Novog Sada. Gospodin za volanom s osmehom odgovara da ne ide dotle, nego da mu je krajnja stanica Niš. U redu, kažem, onda do Niša… Smeštam se, stavljam stvari pored sebe i gledam na sat – nije prošlo ni dvadeset minuta, a ja sam u autobusu za Niš. Sad imam vremena da razmislim o svojoj situaciji. Pada mi na pamet da iz Novog Sada za Niš ima više direktnih autobusa i krećem da kujem plan kako da se domognem Bugarske: suprug će mi poslati pasoš autobusom u Niš (to je najbrži način da ga dobijem), a ja ću pogledati kada imam polaske za Sofiju, razmišljam gde ću prespavati... Javljam se svima u WhatsApp grupi šta me je snašlo, pišem da ne odustajem od dolaska i izlažem kako nameravam da stignem do Petriča.
Od potpunog beznađa do preokreta nije prošlo ni pola sata. Kako je čudesan ovaj svet! Shvatam da sam, u trenucima kada mi se činilo da izlaza nema, ipak ostala otvorena za nove mogućnosti, a one su se nizale filmskom brzinom da nisam ni stizala da o njima razmislim. Više nisam bila uplašena. Znala sam da mi pasoš stiže, a moje kolege iz FIJET-a i domaćini iz Petriča smišljali su kako da mi pomognu. Još pre nego što sam stigla u Niš, imali smo plan da u Petrič stignem iste večeri. Zar to nije sjajan obrt, nezamisliv bez solidarnosti mojih kolega?
U Niš sam stigla mirna srca. Imala sam još nekoliko sati dok mi pasoš ne stigne pa sam rešila da to popodne provedem uživajući u čarima omiljenog grada na Nišavi. Čim je pasoš doputovao autobusom iz Novog Sada, sa taksistom Ivanom, koga mi je preporučio niški kolega Jovan Jovanović, nastavila sam put za Petrič. Stigli smo iste večeri s radšću dočekani i konačno sam mogla da odahnem.
Sutradan ujutro smo krenuli do Herakleje Sintike – arheološkog lokaliteta antičkog grada koji je i sam vekovima bio izgubljen i čiji se tačan položaj godinama tražio na pogrešnim mestima. Ne mogu a da ne primetim da ima neke simbolike u tome i ja sam do njega prošla duži put nego što je trebalo...
Dok sam hodala po zidinama Herakleje Sintike, umor od prethodnog dana od pasoške odiseje i kilometara pređenih od granice do Niša i povratka u potpunosti je nestao. Ponekad su najlepša mesta upravo ona do kojih se stiže okolnim, pomalo zamršenim putevima — baš kao što je i sama Herakleja Sintika čekala više od hiljadu godina da nam ispriča svoju priču.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje