BUGARSKA: Arheološki lokalitet Herakleja Sintika

Herakleja Sintika se nalazi u blizini sela Rupite nedaleko od grada Petriča koji je na samom jugozapadu Bugarske, nadomak granice sa Severnom Makedonijom i Grčkom. O mom putešestviju do njega već sam pisala. Tamo sam otišla na pres-trip sa grupom FIJET-ovih novinara (to je svetsko udruženje novinara i pisaca u turizmu). Posle moje odiseje na samom dolasku mogla sam drugog dana da se pridružim grupi i našim domaćinima iz Petriča, koji su nas doveli do podnožja ugašenog vulkana Kožuh. Tu neposredno uz obalu reke Strumešnice leže ostaci drevnog polisa.

Važno je reći da su se mnogi antički gradovi gradili na strateškim položajima, pa nema sumnje da je osnivač ovog grada baš dobro birao njegovo mesto, jer se, osim reke i planine, odnosno ugašenog vulkana Kožuh, u blizini nalaze i termalno-mineralni izvori. Trebalo bi reći da je ime Herakleja bilo među najčešćim u antičkom svetu, a Sintika znači grad u zemlji Sinta, koju je naseljavalo tračko pleme u dolini reke Strume. Zanimljivo je da je grad bio poznat samo iz pisanih, epigrafskih i numizmatičkih podataka, ali ne i sa terena.

— Više od sto godina Bugari i Grci se spore gde se nalazi ovaj grad. Prva ozbiljnija istraživanja su počela 1958. godine pod rukovodstvom profesora Milčeva. Do sada je otkriveno pet procenata – upućuje nas Atanas Čarov, naš vodič u ovom antičkom gradu.

Ni profesor Milčev nije znao da je pred njim Herakleja Sintika, naime, njegova istraživanja nisu dala odgovor o imenu grada. Antički ostaci na Kožuhu najčešće su određivani kao Tristolos, Ortopolis i Petra. Pravo ime grada otkriveno je tek kada je otkriven natpis – Galerijeva ploča. Čim je u dolini Strume nađen natpis civitas Heracleotarum, ostalo je logično zaključiti da je to makedonska Herakleja iz izvora, a ne neki od već nabrojanih gradova. Drugi natpis sa etnikom Heraklejac to učvršćuje.

Smatra se da je grad osnovao u 4. veku pre nove ere makedonski kralj Filip II, otac Aleksandra Velikog. Samo ime Herakleja potiče od mitskog porekla makedonske dinastije (kojoj su pripadali Filip II i Aleksandar), čiji su članovi verovali da vode direktno poreklo od junaka Herakla (ili Herkula). U antičko doba, Herakleja Sintika je bila grad na severoistočnim granicama drevnog makedonskog kraljevstva. Ipak, smatra se da je najveći procvat doživela dolaskom Rimljana u II veku pre nove ere.

— Najbolji period za Herakleju Sintiku su prva tri veka naše ere. Tada je u njemu živelo 35-40 hiljada ljudi. U drugom veku naše ere grad je postao deo rimske imperije. Grad je tada bio veliki trgovinski i finansijski centar. Njegovoj propasti doprineo je veliki zemljotres koji se zbio oko 388. godine, a potom još jedan u prvoj polovini petog veka – kaže nam Atanas Čarov.

Taj drugi zemljotres je učinio da stanovnici koji su ostali napuštaju svoje prebivalište. Dok koračamo po njegovom trug i gledamo zidine nekadašnjih bazilika, zaista shvatamo da je ovaj grad bilo mesto istorijskih prekretnica. Ovde su se presecali trgovački putevi koji su vodili ka Egeju, a u ovom gradu je, prema zapisima rimskog istoričara Tita Livija, u dinastičkim spletkama ubijen i makedonski princ Demetrije.

Ipak, ono što novinarsku znatiželju ponajviše golica jesu priče iz kasnijih vekova. Naime, tokom sistematskih iskopavanja koja vodi dr Vagalinski, arheolozi su naišli na neverovatan prizor: dve monumentalne mermerne statue iz rimskog doba. Prema rečima Todora Tarakova, kustosa iz Istorijskog muzeja u Petriču, još uvek se pouzdano ne zna koga predstavljaju. Naime, golotinja u grčkoj tradiciji znači božanski ili herojski status – tako su prikazivani bogovi, heroji, atletičari, a kasnije vladari i članovi njihovih porodica. Rimski građanin ugledan u javnosti uglavnom nije prikazivan nag, pa je nagost rezervisana za božanstva, preminule i carsku porodicu.

Ono što dodatno zapetljava priču jeste što ih nisu našli na postamentima hramova – kako to obično biva — nego položene i sakrivene u velikom gradskom odvodnom kanalu, Cloaca Maxima. Tako su ove mermerne skulpture prespavale više od hiljdu i po godina u mraku i dočekale naše doba. Zašto su se našle tamo još uvek je predmet je rasprava, ali možda će se u narednim godinama pronaći odgovor na ovu zagonetku.

Ovi kipovi, kao i mnogi drugi zanimljivi predmeti, pohranjeni su u Istorijskom muzeju Petriča, koji je jedan od najnovijih, najmodernijih gradskih muzeja u Bugarskoj.

— Naš muzej je osnovan daleke 1966. godine. U početku je nastao kao mala muzejska zbirka u privatnoj kući. Kasnije, 1974. godine, premešten je u prizemlje biblioteke i kulturnog centra „Braća Miladinovi”. Pre samo četiri godine, 2022, ušli smo u ovu divnu zgradu koja je nastala kao rezultat zajedničkog projekta „Stvaranje kulturnog dipola u prekograničnom regionu Seres–Petrič”, sufinansiranog iz programa prekogranične saradnje INTERREG V-A Grčka–Bugarska – uputio nas je Todor Tarakov. Seres ili Ser je grad u Grčkoj koji bio jedna od prestonica cara Dušana. (prim. aut.)

Muzej se odlikuje moderim industrijskim dizajnom i uklopljen je u ambijent gradskog parka. Posetiocima su na raspolaganju inovativne tehnologije, a posebno me je obradovao lep i odgovarajući prostor za radionice namenjene deci koje se često održavaju. Misli se o najmlađima kao budućoj vernoj publici ili istraživačima u ovom muzeju.

Neki od najznačajnijih eksponata nalaze se u centralnoj izložbenoj sali muzeja, među njima se ističu: počasni edikt cara Galerija, jedinstvena kolekcija pozorišnih maski i figura od terakote iz 2-3. veka, antički novčići, zlatna ogrlica fine izrade, kućni predmeti Heraklejaca, skulpture – što sve polako podiže koprene sa misteriozne prošlosti ovog drevnog grada.

Dok koračam pored ostataka Herakleje Sintike prema Rupitama i gledam ka mističnom Kožuhu, ne mogu a da ne pomislim kako ovaj grad zapravo nikada nije u potpunosti umro. Njegovi stanovnici su, pre nego što su ga zauvek napustili, u zemlju pohranili ono najvrednije što su imali — umetnost, svoju veru i identitet.

Svako ko se otisne na put dolazi do neke granice koju mora da pređe u potrazi pričom. Herakleja Sintika me je podsetila da najlepša otkrića često čekaju tamo gde ih najmanje očekujemo i da prave vrednosti, prežive i najjače zemljotrese i vekove zaborava. Zato ih i s toliko pažnje i čuvamo. Ako ste pomislili da se ovde se priča završva – niste u pravu jer se iskopavanja nastavljaju, a pretpostavljamo da najzanimljivije tek dolazi.

Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Dragoslav Stojanović, print screen