Prema boji vino se razvrstava na:

1) belo vino, proizvedeno od belih sorti vinove loze;

2) roze vino, proizvedeno pretežno od grožđa crvenih i crnih sorti vinove loze;

3) crveno vino koje je proizvedeno od grožđa crnih sorti vinove loze.

Ovo kaže naš zakon o vinu („Sližbeni glasnik RS“, broj 41/09).

Zakon je donet pre pet godina, ali duge rasprave o tome da li je naše najstarije piće crveno ili crno, vođene godinama pre nego što je on konačno prihvaćen, traju i dalje. Žučno i neargumentovano, najčešće. Ne samo u kafanskim nego i u najstručnijim krugovima. U javnim nastupima i živom i pisanom rečju, češće nego o mnogim mnogo aktuelnijim pitanjima našeg vinogradarstva i vinarstva. U raspravi o tome koje je boje vino od crnog grožđa pre će te čuti autoritativno i s visine izgovoreno mišljenje nekih naših eksperata, nego o tome kako vinovu lozu zaštititi od niskih temperatura i najvažnijih bolesti s kojima se vinogradari susreću u ekstremno nepovoljnim godinama kakve beležimo poslednjih godina. Zakone i tako malo ko čita, a još manje ih je koji ga poštuju.

Zakon je dao za pravo onima koji su pre nego što je on donesen bili veoma glasni protiv, ranija podela po kojoj je vino od crnog grožđa bilo crno. Glavni argumenti, pa i nekih stručnih radova, objavljenih u stručnoj publicistici, bili su da crvenoj boji daje prednost ceo kulturni svet i da bi našu terminologiju trebali da uskladimo s onom u Evropskoj uniji. Ni jedno ni drugo nije tačno, jer se ni Španci niti Portugalci nisu odrekli svoga tradicionalnog naziva vino tinto za crno vino čak ni Hrvati, koji su donoseći 1997. svoj prvi Zakon o vinu samostalne Hrvatske, odbili pokušaj da na Saboru termin crno vino zamene crvenim.

Gde je naš zakonodavac našao uporište za svoje „pokrštavanje“ teško je naći. U našoj dugoj tradiciji još od antičkih vremena sigurno nije. Ono je vekovima kod nas bilo najčešće rujno, rumeno, crno, čak i mrko. Na prvom sremskom vinskom vašaru 1887. pa do danas na sceni je razvrstavanje na: bela, ružičasta i crna vina. Prihvatili su je i svi autori stručnih knjiga, od Zaharija Orfelina do danas. Pa nije ni čudo što se crvena boja, mislim na vino, kod nas teško prihvata. Naprotiv, za neka vina kao što su širaz, probus, kaberne, vranac, sve češće u njihovom opisu čujem da su „crna ko afrička noć“. To mi je mnogo logičnije i simpatičnije nego reći da su crvena.

Priklanjanje crvenom pokrštavanju mogao bih da razumem samo kao našu želju da se dodvorimo zapadnom svetu. On je oduvek bio zainteresovan za naša crna vina, zato su ga u prošlosti masovno kupovali, kako bi s njime popravljali boju svojim crvenim, severnijim vinima.

Foto: N. Stojanović