Kroz igru deca rastu i razvijaju se. Zato su igra i igračke važan i neodvojivi deo detinjstva. Kako biramo igračke – da li se rukovodimo svojim željama ili dečijim potrebama? Kako izabrati pravu igračku za dete s kojom će se rado igrati, ali i koja će ga podsticati da se razvija u svakom pogledu: intelektualno, emotivno, socijalno i koja će mu pomoći da stekne spretnost i neke nove veštine? O tome razgovaramo sa psihologom Vesnom Trivić iz Niša, koja je svoju profesionalnu karijeru posvetila upravo deci, jer je senzorni pedagog i praktičar terapije igrom.

– Igra je najprirodniji način kroz koji deca rastu, razvijaju se i uče. Kroz igru i uz igračku dete na spontan način upoznaje sebe, svoje mogućnosti, upoznaje novine, istražuje i ide stepenik više u svom razvoju. Baš zato su igračke jako važne, ali je isto tako važno prilagoditi igračku detetu, njegovom uzrastu, sposobnostima i mogućnostima. Ukoliko detetu ponudimo igračku koja nije za njegov uzrast osetiće se obeshrabreno, neće moći da iskoristi blagodeti te igračke i onda će se osetiti ili inhibirano – pa će je odbaciti, ili će biti nezainteresovano.

• Kakve bi trebale da budu igračke?

– Pre svega podsticajne: da potvrdi sebe, ali i da kroz igračku otkrije nove mogućnosti: da bi ovladao nekim sposobnostima, funkcijama ili veštinama. Istakla bih da mi nemamo samo pet čula nego još dva: čulo ravnoteže (vestebularno) koje se nalazi u srednjem uhu i proprioceptilno čulo koji se nalazi u našim ligamentima. Dobre igračke su one koje stimulišu više čula.

• Jedna od prvih igračaka koju dajemo detetu je zvečka. Da li je to dobar izbor? Kakva bi ona trebalo da bude?

– Za bebu je to dobar izbor. Sama reč zvečka nam govori da je reč o igrački koja podstiče sluh, ali ona nosi u sebi i taktilnu stimulaciju (podsticanje dodira). Zato bi roditelji kada biraju zvečku trebalo da odaberu i onu koja zadovoljava i ovaj važan uslov. Zvečke mogu biti plastične, drvene ili mekane i bilo bi poželjno odabrati onu koja poseduje te različite teksture. No, skrenula bih pažnju na još jednu bitnu stvar kod zvečke – njenu boju – dobro bi bilo da bude i raznobojna, jer se tako stimuliše čulo vida. Eto kako jedna „obična“ zvečka može da zadovolji trostruki aspekt senzornog inputa: auditivni, taktilni i vizuelni. Mnogo toga se dobija dobro odabranom zvečkom.

• Zašto je to važno?

– Sada se sve više srećemo s disharmonijom čula (senzornih etalona). Ukoliko samo jedno od sedam čula nije u harmoniji s ostalima – mi imamo disharmoniju, pa se dete koje ima taj problem oseća kao kosmonaut u svemirskom brodu – ono lebdi, tj. nema osećaj da njegovo telo dodiruje neki predmet, zbunjeno je i nema kontrolu. To je osećaj nedostatka šeme tela, šeme sebe. Ovaj osećaj ne mora da bude prisutan sve vreme, ali je evidentan.

• Kako se očituje?

– Kada dete ima taj problem ono može da hoda na prstima, ili da se stalno kreće, ili da udara telom o predmete ili zidove, da prilazi drugim ljudim da ih dodiruje, itd. Zašto to radi – pa zato što mu je potrebno takvo iskustvo. Dok njegova čula (odnosno njegov senzorni sistem) ne sazre bilo bi potrebno da ih podstičemo – zato bi trebalo detetu omogućiti sve više čulnih iskustava. Takvu decu možemo nazvati hiposenzitivnim i njima je potrebno više stimulusa, dok postoje i ona deca koja su hipersenzitivna pa njih nije dobro previše podsticati... Njima je važno dati podršku kao što je zagrljaj.

• Da li biste objasnili zašto je dodir važan?

– Koža je naš čulni organ s najvećom površinom i najviše stimulusa daje našem telu. Zato je važan zagrljaj (koji je taktilna stimulacija) – kada se osećamo loše imamo potrebu da nekog zagrlimo ili da nas neko zagrli – tada dobijemo utehu, podršku. Kao naš najveći čulni organ koža može da podstiče druga čula i zato je ta stimulacija dodirom od veoma velike važnosti za razvoj. Upravo izborom igračke koja je od različitih materijala i tekstura mi razvijamo dodir.

• Kako izabrati pravu igračku za dete?

– Kada posmatramo dete vrlo brzo ćemo zaključiti šta dete voli, koje su njegove prednosti i šta mu ne prija, odnosno koji su njegovi (uslovno rečeno) nedostaci. Kada biramo igračku tražićemo ono što ono voli, ali ćemo da gledamo da tako odaberemo da ona sadrži ono što mu nedostaje. Ne mora uvek igračka da bude skupa, evo primera: dete veoma voli da se igra automobilčićima, a ako je detetu potrebna stimulacija za dodir i miris, onda mu napravim dva automobila od sunđera, po dva od kartona, od filca, pliša ili nekog drugog mekanog materijala. Pritom ću ih namirisati različitim eteričnim uljima: od jagode, od vanile i limuna. Osmislićemo igru koja će ga podsticati i razvijati njegove potencijale da bi ono išlo korak više – konkretno ovde će nam ono pokazivati koji su autići par po obliku, po teksturi, po mirisu... Usput uvodimo i pojam istog i pojam broja.

• Koliko fina motorika i spretnost utiče na razvoj deteta?

– Fina motorika je veoma važna jer ona podstiče razvoj govora, razvoj logičnog mišljenja i šeme tela, odnosno svesnosti sebe. Kroz finu motoriku i taktilnu stimulaciju podstičemo razvoj novih sinapsi (veza) između leve i desne moždane hemisfere. Različitim izborom igračaka bogatimo senzorna iskustva kod deteta.

• Da li biste nam objasnili kako se razvoj govora podstiče finom motorikom?

– Pre nego što progovori dete „govori“ gestovima. Pre svega kažiprstom – ako beba ume da koristi kažiprst pre nego što progovori, mi onda možemo da kažemo da je ona na dobrom razvojnom putu. Da bi motorički razvoj podsticao govor možemo da uvodimo one igre koje će forsirati upotrebu palca i kažprsta: možemo da upotrebljavamo perle različitih oblika, boja, materijala i da dajemo detetu da ih niže na različite vrste pertli. To je jedno bogatstvo senzornog iskustva za dete.

• Zašto je i koliko je bitno da se i roditelji igraju s decom?

– U svojoj praksi puno pažnje poklanjam i edukaciji roditelja. Osnovno je da nije važan kvantitet vremena koji roditelj provodi s detetom, nego kvalitet. Šta to konkretno znači: nije važno samo da je roditelj prisutan, a da se pri tom ne bavi detetom, nego je važno da tate ili mame aktivno učestvuju i igraju se s njim. U pedagogiji je jedan od osnovnih principa demonstracija – tj. pokazati detetu kako se igra. Neka deca to spontano otkriju, ali nekima treba pokazati. Kada dete zna da imitira igru roditelja ili drugog deteta onda ono ide korak napred. Igračkama i kroz igru mi detetu pomažemo da na jedan bogat, svestan i prirodan način razvija sebe. Zato roditeljima savetujem da se vode svojom intuicijom kada biraju igračku, jer oni su najviše povezani sa svojim detetom i najbolje osećaju šta njemu treba.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva V. Trivić

Izvor: Dnevnik