Kraj godine i praznici nas često uvode u atmosferu završetaka i novih početaka. Tada spremamo kuću, spravljamo praznične đakonije, ukrašavamo dom da bismo proslavili ono što tek treba da dođe. Često na kraju godine mnogi od nas imaju potrebu da se osvrnu za sobom i prisete se šta im je protekla godina donela. O korenima običaja koji prate prate ovaj deo godine razgovaramo s profesorkom istorije Svetlanom Marjanović iz Niša.

– Stari narodi na tlu Evrope smatrali su da je vreme ciklična pojava i da se ti ciklusi ponavljaju. Vreme su delili na plodne i neplodne periode što može lepo da se vidi u starogrčkom mitu o Persefoni, ćerki boginje zemlje Demetre. Podsetila bih vas na tu priču: kada je Had, bog podzemnog sveta, zaljubivši se, odveo Persefonu u svoje carstvo, njena mati Demetra ju je dugo tražila ne znajuće gde je. Kada je saznala, ophrvala ju je tuga i zabranila je biljkama da donose plodove i svemu živom da raste... Videviši kuda to vodi, bogovi su posredovali i dogovoreno je da Persefona, s proleća izlazi i bude veći deo godine s Demetrom, a da se krajem jeseni povlači u podzemni svet i bude sa svojim mužem Hadom. Ovim mitom je u stvari slikovito predstavljen ciklični proces kada seme ulazi u zemlju i na proleće isklijava…

• Kakvi su mitovi vezani za zimsku kratkodnevnicu?

– Mnogi običaji koji se sprovode i dan-danas imaju svoje duboke korene u davnim vremenima. Tako je i sa zimskim solsticijem. Za drevne narode je bio značajan ovaj dan i mnogi su ga obeležavali, a svi običaji koji se vezuju za njega se svode na pomoć Suncu da ponovo ostvari svoju nadmoć nad hladnoćom i mrakom i tako omogući da se priroda ponovo probudi i pokrene novi ciklus. Jedan od rituala je bio paljenje vatre da bi se pomoglo Suncu da ojača. Ne mogu da tvrdim, ali i naši običaji vezani za badnjak imaju isti koren. Pre nego što se odlazilo u šumu po badnjak pucalo se iz prangija, jer se smatralo da prasak tera zle duhove. Običaji evoluiraju, ali suština ostaje: podsetiću vas da danas za Novu godinu i Božić koristimo prskalice, a i vatrometi takođe spadaju u ovu tradiciju, jer sadrže vatru i prasak.

• Da li je ukrašavanje kuće i unošenje drvca takođe ima dublje korene?

– Unošenje jele ili nekog zimzelenog drveta u dom se obično vezuje za Martina Lutera, ali to nije samo hrišćanska tradicija, postojala je i pre toga. Poznat je u običaj antičkom svetu da se dom kiti zimzelenim grančicama, lovorom ili imelom u vreme kratkodnevnice. To je služilo kao znak da će posle duge zime sve ponovo ozeleneti. Napomenula bih, da su drevni narodi vreme sagledavali kroz cikluse koji su se ponavljali. Dok današnje shvatanje vremena ima linearni koncept, koji je zasnovan na hrišćanskom pogledu na svet: ono ima početak, svoj vrhunac i kraj. Može se reći da je ovakvo shvatanje vremena prožimalo čitavu zapadnu filozofsku misao do dvadesetog veka. Tako smo mi u svom kolektivnom nesvesnom, odnosno kroz tradiciju zadržali tu potrebu da krajem godine svodimo račune, vratimo dugove, zatvaramo neka poglavlja, da bismo Novoj godini stvorili šansu da nam se otvore novi putevi.

• Razvojem nauke, naročito kvantne fizike danas se uveliko menja naše shvatanje vremena. Vi držite radionice i radite i isceljivanje vremenskih linija po Salu Rošelu. Da li biste nam objasnili kakva je to metoda?

– To je postupak kada se duša vodi po vremenskoj liniji da bi se iscelio neki traumatični događaj sa sadašnjim resursima koje posedujemo, ili se ide u budućnost da bi se kreiralo nešto što želimo... Za takvu tehniku današnja kvantna fizika daje objašnjenje ukazujući da vreme i prostor imaju dosta neobičnih osobina. Prema principima kvantne povezanosti vreme je samo iluzija, a prošlost, sadašnjost i budućnost se mogu menjati… Ono što je važno da znamo je mogućnost da budućnost kreiramo već sada, pravilnim odlukama koje će doneti najveću dobrobit za nas.

• Nova godina simbolično je i novi početak. Šta je ono što bi trebalo da uradimo da bismo bili na pravom putu?

– Prema rečima brazilskog pisca Paola Koelja „sve u ovom vidljivom svetu je manifestacija nevidljivog sveta, onog koji se dešava u našim srcima”. Zagledajte se u svoje srce. Prvo što bi trebalo je da pustite neke stvari u svom životu da jednostavno odu. Tek ukoliko se oslobodimo nekih uspomena napravićemo mesta za nove, zar ne? Tako je u svim drugim stvarima u našem životu – od stare garderobe do odnosa s drugim ljudima. Oslobodite se, pustite, oprostite i krenite dalje. Tamo gde treba da stavimo tačku – stavimo je, da bismo mogli da nastavimo naš put. Sećajmo se naših predaka, ali se okrenimo našim potomcima.

• Kako pomoći onima koji se zakoče i tapkaju u mestu plašeći se promena?

– Svima je udobno kada su u zoni komfora, ali odatle se ne napreduje. Nije lako ući u promenu, ali promene su nužne i mora se imati na umu: ili ćemo uzeti aktivno učešće menjati se, ili ćemo biti promenjeni, pa kako nam bude. Često neka bolest može da bude okidač da shvatimo da je krajnje vreme da nešto promenimo. Bolest nas tera da zaronimo u svoje dubine, da se preispitamo, da se upitamo da li volimo sebe. Ne treba zazirati od ljubavi prema sebi, naprotiv, tek kada volimo sebe tek tada smo sposobni da volimo druge!

• Kako iskreirati sebi budućnost koju želimo?

– Svaka budućnost se kreira u sadašnjosti. Ukoliko smo u sadašnjosti u grču – kakvu budućnost kreiramo? Verujem da je već svima poznato da ono što zrače to i privlače. Prema tome, da bi naše želje mogle da se ostvaruju moramo da budemo u miru kada ih zamišljamo, tek iz te opuštenosti i smirenosti može da se stvara. Čestitajući Božić kažemo „Mir Božji, Hristos se rodi”. I ono što je zaista važno je da budemo zahvalni. Budite zahvalni za ono što imate da biste imali ono što želite. Bez istinskog osećaja zahvalnosti neće vas ništa usrećiti. Zahvalnost je jedan od sigurnih puteva ka sreći. Svima nama bih poželela srećne praznike, puno radosti i mir u srcu, da bismo u iskreirali budućnost kakvu želimo.

Marina Jablanov Stojanović

Svetlana Marjanović

Foto: privatna arhiva, M. Jablanov, paxabay