Umetnička dela kao karta za „vremeplov“
Svet modernog čoveka je prepun informacija, one su sve dostupnije i mnogo toga je poznato - naučna saznanja o nama samima i svetu koji nas okružuje svakodnevno se se uvećavaju.
Sve je manje onoga što je tajanstveno, mistično i što tek treba da se otkrije. Baš zato i kada nam se čini da tako mnogo znamo, pravi pristup je onaj drevni, Sokratovski – da budemo tragaoci na tom putu ka istini. Istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, msr Tamara Ognjević je upravo jedan od takvih tragalaca – specijalnost su joj ikonografija i simbolizam, tj. „čitanje“ slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije. Autorka transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“, Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka.
Povod da razgovaramo o bilјu i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlјa ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu 2018. godine.
• Šta se iza dela krije? Kako mi iz sadašnjeg vremena vidimo ono što pripada prošlosti i što čini temelј ovog vremena?
– Često upotreblјavamo tu lepu frazu da prošlost čini temelј budućnosti, a da to u suštini nije tačno. Mi po pravilu, malo znamo o prošlosti, a i kada se osvrnemo unazad najčešće poimamo i interpretiramo događaje i pojave iz prošlosti na temelјu ličnog iskustva, a još češće na temelјu onoga što želimo da vidimo. Percepcija prošlosti je po pravilu diktirana, pre svega, našim sopstvenim iskustvom, a ponekad i želјama. Kako živimo u epohi filma i elektronskih medija, digitalne animacije i specifične estetike spektakla, prošlost nam stiže „upakovana“ u dinamici i formi koja je zapravo refleks našeg vremena. I mi je shvatamo kao nešto bolјe, sadržajnije, lepše... Vudi Alen je u svom čuvenom filmu „Ponoć u Parizu“ na efektan način, filmskim sredstvima, ispričao kako svaki čovek ima svoje „parče“ prošlosti koja je bila bolјa, i svoj žal zašto nije živeo baš u tom trenutku.
• Da bi se zaista zavirilo u prošlost neophodno je sagledati realni kontekst svakodnevice neke epohe, zar ne?
– Da, to je jedini pravi način. U tom smislu umetnička dela jesu jedna vrsta karte za taj „vremeplov“, a funkcionalna su samo ako razumemo „jezik“ kojim ona govore. To znači mnogo istraživanja i jedan pragmatičan, naučni pristup. Ilustracije radi, sve nas fascinira epoha renesanse i kada o njoj razmišlјamo mi imamo tu romansiranu predstavu o jednom vremenu genija poput Dantea, Leonarda, Fićina, Bruneleskija - darovitih vizionara koji su „osvetlili mrak srednjeg veka“ i uveli svet u eru prosvećenosti. Niko ne razmišlјa o tome da je to istovremeno i epoha velikih epidemija kuge, inkvizicije, javnih mučenja i pogublјenja ... Dakle, jedno nimalo udobno vreme za život! Umetnost tog vremena nam to pokazuje kroz teme i simbole.
• Da li to znači da je prošlost lepa samo kada se gleda izdaleka, odnosno iz sigurnosti ovog vremena?
– Umetnost tog vremena je nesumnjivo lepa u svojoj pojavnosti, ali kada se uđe dublјe u suštinu onoga što „poručuje“ posmatraču, a ne treba zaboraviti da je stvarana za lјude te epohe, tek onda smo zaista u „vremeplovu“ i samo je pitanje naše spremnosti kako ćemo reagovati na ono što vidimo. Ako mene pitate, ja svakako ne bih volela da živim u Firenci početkom 15. veka. Više mi odgovara da se tim događajima divim sa sigurne, udobne distance svog vremena. Da im se divim ili da budem prestravlјena onim što mi renesansa „poručuje“. Ne treba zaboraviti da na firentinskom trgu Sinjorije u jednom trenutku gore Botičelijeve slike kao suviše frivolne, a u drugom Savonarola, koji je pozvao na palјenje tih istih slika i brojnih knjiga koje svojim sadržajem direktno udaraju na autoritet hrišćanske dogme.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: R. Hadžić, Galerija Matice srpske (Tamara Ognjević), Wikimedia, Pixabay
Izvor: Dnevnik
