Verna čitateljka Mariniranja mi je poslala jedan video gde govori Aleksandar Usanin (Александр Евгеньевич Усанин), ruski pisac i filozof. Njegovo ime se vezuje za pokret „Buđenje zemlje” zasnovan na ekološkoj i duhovnoj obnovi Rusije. Inspiracija za ovaj pokret je bio serijal knjiga „Zvoneći kedri Rusije” Vladimira Nikolajeviča Megrea, takođe ruskog pisca koji u njima predstavlja viziju duhovne veze čoveka sa prirodom. Ove knjige su imale veliki odjek ne samo u Rusiji, nego i kod nas kao i u ostatku sveta. Jedna od ideja koje propagiraju ove knjige je da bi svaka porodica trebalo da ima hektar zemlje na kojoj će živeti i koji će je hraniti.

Nemam hektar zemlje, a i da imam ni sama ne znam kako bih se izborila sa tolikim poslom oko sađenja, negovanja i gajenja biljaka na tolikom prostoru. Imam samo parče zemlje na Fruškoj gori koju zovem vinograd, jer je tata tu zasadio lozu. Mama je uređivala baštu, sadila povrće i cveće i to je bio njihov mali raj. Sada kada oboje već dugo orezuju vinograde i pleve nebeske bašte meni i mojoj porodici je ostalo da brinemo o toj zemaljskoj.

Kao što to obično biva prvo smo imali druga posla, koja su nam se tada činila važnija. No, moram priznati da sam i ja još od tinejdžerskih dana izbegavala naš vinograd – nekad vešto, nekad nikako. Nekako sam uvek imala pametnija posla. A onda su roditelji ostarili, pa je otišao prvo tata, a posle dužeg vremena i mama. Mama je radila dok je mogla i dok je ona tamo bila sve je bilo kao na slici. A posle je ta slika sve više bledela… Rezultat naše višegodišnje smanjene brige oko vinograda je da su se neki čokoti osušili, korov i neke čudne biljke nabujale i sve je vapilo za negom…

Da ne bi moja dva anđela i najboljeg muža na svetu ne bih se ja vratila tom parčetu zemlje. Prošle godine smo udruženim snagama krenuli da krčimo i stidljivo da sadimo, a ove godine s još većim entuzijazmom sređujemo, sadimo i promišljamo šta ćemo još da uradimo ne bismo li vratili stari sjaj, uživali u cveću i sočnim plodovima našeg rada. Ono što me je iznenandilo je koliko mi je ovaj rad doneo radosti. Ove godine sam prvi put ja orezivala lozu i sad gledam lastar kako je krenuo i puno mi srce. Znam da bi i moj tata bio ponosan, a tek mama – ona ne bi verovala s kojim entuzijazmom se borim s korovom, sadim cveće i pripremam gredicu za povrće koje tek treba da zasadim.

Mnogi psiholozi danas baštovanstvo nazivaju „aktivnom meditacijom“ jer ono prirodno sidri naš um u ono što se dešava „ovde i sada“. To je upravo i moje iskustvo i, priznajem, veoma je blagotvorno. Posle stresa koji sam imala odluka da odem u baštu se pokazala kao pravi melem. Posle nekoliko sati rada stresa je nestalo i mogla sam „hladne” glave da razmislim kako da rešim problem.

Savremeni život nas tera na multitasking, što, naravno, rasipa pažnju. Uprkos tome baštovanstvo zahteva fokus. Dok plevite, orezujete ili presađujete, vi ste potpuno posvećeni toj jednoj radnji. Taj rad rukama utišava unutrašnji dijalog i dovodi do onog osećaja kada vreme prestane da postoji jer ste potpuno stopljeni sa onim što radite. Tek sad shvatam mamu koja je satima radila u bašti, jer vreme nekako prestane da postoji kada se bavite biljkama. Upravo to je ono što blagotvnorno utiče na nas.

Pored toga bašta nas uči i prihvatanju, naime ne možemo sve da kontrolišemo. Može pasti grad, može se pojaviti štetočina ili biljka jednostavno može uvenuti bez nekog očiglednog razloga. To nas primorava da prihvatimo trenutnu situaciju, prilagodimo joj se i nastavimo dalje, umesto da se borimo protiv nečega što je van naše moći.

Biljka ne raste brže ako je stalno proveravate. Baštovanstvo nas vraća u prirodni ritam i uči nas „strpljivoj prisutnosti“. Čekanje da nešto procveta nije gubljenje vremena, već bivanje u tom procesu rasta. Biti u bašti znači ne čekati krajnji rezultat (plod ili cvet) kao jedini cilj, već uživati u samom procesu negovanja. Može se reći da je to suština svesnog življenja.

Usanin naglašava da biljke koje rastu na tvojoj zemlji „znaju“ tvoje bolesti i tvoje tuge. On smatra da, dok hodamo bosi po njoj ili je dodirujemo rukama dok plevimo, mi predajmo zemlji informacije o svom stanju, a ona kroz plodove nam vraća upravo ono što nam je potrebno za isceljenje. Ta razmena informacija s biljkama poznata je i na ovim prostorima gde su ljudi držali seme u ustima i natapali ga pljuvačkom pre nego što ga posade. Ono je tako dobijalo informaciju kako da postane biljka što blagotvornija za nas. Čista čarolija!

Podsetila bih samo na reč obilje koja označava raskoš, mnoštvo nečega upućujući na bogatstvo i nedostatak oskudice. Upravo je bilje u korenu ove imenice. Bašta puna raznolikog bilja vizuelni je prikaz obilja prirode – gde svaka jedinka doprinosi bogatstvu celine. U narodnoj svesti, prava slika bogatstva nije bio novac, već polje puno biljaka – to je znak da će se preživeti godina. Bilje je izvor, a obilje raskoš tog izvora. Jedno bez drugog ne ide – bez te klice života (bilja) nema ni plodova (obilja).

Nasuprot biljkama koje sami uzgajamo stoje one koje su iz masovne proizvodnje, gajene uz pomoć mehanizacije, pesticida… One su, na žalost, lišene svih onih nutrijenata koje imaju biljke koje sami odgajamo jer u industrijskoj poljoprivredi biljka raste bez pravog kontakta s čovekom. Takve biljke troše sopstvene resurse za odbranu od stresa (mehanizacija) i otrova umesto da budu skladište vitamina i minerala.

Zato Aleksandar Usanin i kaže da povrće i voće iz samoposluge ima i do 70 posto manje nutritivnih vrednosti nego ono koje sami gajimo u našem vrtu. Pretpostavljam da je zato krajem XX veka gojaznost postala jedan od neželjenih efekata jer hrana koju svet jede je sve siromašnija nutrijentima, a potreba za njima povećava količinu hrane na tanjiru.

Mnogi će se požaliti da nemaju svoje parče zemlje, ali možemo gajiti biljke i na našoj terasi. Mnogi tutorijali na internetu nam pokazuju da se povrće može gajiti u naslaganim gajbicama. Parola „snađi se” uvek je bila moto na ovim prostorima, a mi kao stvoreni da izvučemo najbolje iz sebe onda kada smo „pritisnuti uz zid”. Nema predavanja.

Zato me i ne čudi da je naučno je dokazano da rad sa zemljom oslobađa hormone sreće. Bakterija Mycobacterium vaccae, koja se prirodno nalazi u zemljištu, podstiče proizvodnju serotonina. Dakle, dok ste fizički prisutni u svojoj bašti, vaša hemija tela direktno radi na smanjenju stresa i poboljšanju fokusa. Može li bolje?

Ciceron je davnih dana rekao „Ako imaš biblioteku i baštu, imaš sve što ti je potrebno.“ I zaista je tako. Mada… Dodala bih i malo interneta, ipak je XXI vek, zar ne?

Marina Jablnanov Stojanović
Foto: Mariniranje