Postoje lјudi prepuni energije kojima ništa nije teško, a sve im je izazov koji savlađuju s osmehom. Nјihova radost je prosto zarazna, jer inspiriše i pokreće šireći te dobre vibracije na druge. Upoznali smo jednu od njih Danielu Ignjatić, nastavnicu fizičkog vaspitanja iz Novog Sada. U razgovoru za Mariniranje ona otkriva da širi radost bavlјenja fizičkim aktivnostima na različite načine, osim rada u školi ona radi i kao trener plivanja i klizanja u sportskom centru „Slana bara” na Klisi, licencirani je trener predškolskog i školskog sporta, atletski sudija međunarodnog ranga i međunarodni spasilac u slučaju katastrofa...

– Kada su sportske aktivnosti u pitanju smatram da je osnovno da se deca igraju. Po mom mišlјenju sport su smislili odrasli da bi mogli da se igraju! Tako da ja nisam prestajala da se igram od detinjstva, od mog prvog sporta koji je bio atletika, pa kroz brojne druge, od završetka Fakulteta za fizičku kulturu i sport, do rada u školi, trenerskog rada... Mislim da je moja misija da što više lјudi uklјučim u razne fizičke aktivnosti, jer one nisu samo napor nego su i radost!

Možda baš zato sam se i sama u mnogo sportova oprobala: bila sam padobranac, vozila sam i sportski avion, bavila se rukometom, odbojkom, strelјaštvom, jahanjem, penjanjem, biciklizmom, mačevanjem, kuglanjem, plivanjem, veslanjem, raznim borilačkim veštinama, veliki sam lјubitelј adrenalinskih sportova... Spisak je toliko dugačak da moj suprug često u šali kaže da me samo još iz topa nisu ispalili!

• Da li ste vi svi u porodici sportisti i koliko vaši najbliži uspevaju da vas prate u svim tim aktivnostima?

– Naravno da uspevaju, mi smo svi porodično vrlo fizički aktivni. Volimo adrenalinske sportove, obožavamo prirodu i životinje. Moja energija kao da je nepresušna i drago mi je što uspevam da pokrenem i druge. U želјi da približim sport deci počinjem od najranijeg uzrasta pa tako na Novosadskom maratonu imamo trke beba u puzanju – naših dugopelenaša.

• Koliko je bitno da fizičke aktivnosti budu i porodične?

– Veoma. Veliki sam pobornik ovakvih aktivnosti i često održavam promotivne časove za celu porodicu, bilo da je u pitanju plivanje ili klizanje. Skoro sam jednog mladog tatu učila da pliva, jer je želeo da i on uživa u vodi kao njegovo dete. Nedavno sam imala celu porodicu na klizanju - tata je prvo mislio da neće ništa moći, a posle pola sata je i piruetu napravio. To je upravo ono što ja želim, da svi probaju i da ne odustaju kod početnog neuspeha. Neuspeh je majka svih uspeha! Prošle godine sam bila na edukaciji za badminton, škola u kojoj radim je dobila opremu i priprema se sala za ovaj sport. Ovo je pravi rekreativni sport, idealan za celu porodicu gde svi zajedno mogu da se igraju, naročito na otvorenom prostoru. To su aktivnosti za koje želim da zainteresujem i decu i roditelјe.

• Kako motivišete decu da se bave sportom?

– Uvek se trudim da smislim neke aktivnosti koje će ih animirati tako smo prošle godine imali u našoj školi na kraju školske godine miting papirnih aviona. Osim u školi, radim i u obdaništima školice sporta, tako da sam nekoj deci prvi trener u životu. Podstičem ih da trče, skaču i da se penju – za domaći zadajem da se popnu na drvo. Osim motivacije dece, pokušavam da roditelјe oslobodim bojazni od povrede, jer učim decu kako da skoče, da se penju i kako da padnu, a da se ne povrede.

• Šta ih po vama najviše motiviše?

– Smatram da je igra najbolјa motivacija, a mi nastavnici treba da prihvatimo mogućnosti i sposobnosti svakog đaka i da svakog uklјučimo u aktivnost na osnovu onoga što on može. U školi bi trebalo da bude fizičko vaspitanje koje služi svim đacima, a onu decu koja po svojim fizičkim predispozicijama odskaču upućivati u klubove. Bitno mi je da deca shvate koliko je fizička aktivnost važna za zdravlјe i koliko je potrebno da se njome bave na dnevnom i nedelјnom nivou. Moj savet je da to bude bar sat vremena dnevno, a da li će to biti plivanje, trčanje, vožnja rolera, basket sa drugarima ili „između dve vatre“ sasvim je svejedno.

• Mlađa deca većinom vole časove fizičkog, dok ona starija više nisu tako oduševlјena. Kako prevazilazite otpor naročito kod dece u pubertetu?

– Važna je motivacija. I kad nisu raspoloženi ja smislim neku malo drugačiju aktivnost da ih „upecam“ da se pokrenu. Za osetlјiv period puberteta uvek imam razumevanja i moj prinicip nikad nije prisila, nego pronalaženje načina se uklјuče. Uvek koristim pozitivnu metodu i pohvalu. Važno je da školi postoji sportska sekcija koja motiviše decu da se ponašaju fer-plej ne samo u sportu nego i u svim ostalim polјima života. Vodim ih na utakmice, na razna takmičenja gde oni kao volonteri postaju deo nekog sportskog događaja učestvujući u njegovoj organizaciji. Skoro smo učestvovali na hokejaškom takmičenju gde smo bili fer-plej navijači – naime navijali smo za sve timove. Mislim da je i to uloga nas nastavnika fizičkog vaspitanja.

• Pročulo se da ste učestvovali u ostvarenju jednog sna…

– Da, ponosom mogu to da kažem. Naime, radeći kao trener na bazenu jednog dana mi je prišao Miloš Radišić i zamolio me da ga mu pomognem da usavrši tehniku i da ispliva 1,5 km. Pristala sam i krenuli su treninzi, u nekom trenutku sam ga pitala zašto to želi i da li je u pitanju neka opklada. On mi je odgovorio da želi da učestvuje u takmičenju za ajronmena koje se te godine održavalo u Puli. Pošto se pre toga uopšte nije bavio sportom uputila sam ga ko mu još može pomoći oko biciklizma i trčanja jer su bile i te discipiline. Tog septembra sam dobila poruku u kojoj mi se Miloš zahvalio što sam pomogla u ostvarenju njegovog sna!

• Da li trenirate i takmičare?

– Ne, ja sam rekreativni trener i zato mi je ovo iskustvo bilo zanimlјivo. Interesantno je da mi se posle dve godine javio neki drugi momak koji me je zamolio da ga takođe spremim za ajronmena, pa posle toga još jedan... Ne znam da li je slučajnost da u svojoj karijeri imam tri ajronmena, ali mi je drago da sam žena koja je učestvovala u ostvarenju nekog muškog sna gde nije reč o lјubavi, nego sportu!

• Koliko je bitna ta uloga prvog trenera?

– Naravno da je bitna, jer vaš stav može dete ili da zainteresuje za određeni sport ili da ga odbije. Kao što je na mene uticala Snežana Stančetić, sada moja koleginica. Veoma sam bila ponosna kada je na dodeli nagrada za sportistu godine Novog Sada bila i Zorana Grujić, kojoj sam ja bila prvi trener. Mnogo mi je drago kada neki od mojih đaka postanu moje kolege. Želim da kroz edukaciju i motivaciju dece pokažem da su sportske aktivnosti potrebne svima i ne samo da su one važan deo očuvanja našeg zdravlјa, nego mogu biti i izvor naše radosti. Ono što bih istakla je da ne moramo svi biti vrhunski sportisti i imati vrhunske rezultate da bismo se bavili nekim sportom – važno je da nam bavlјenje tim donosi radost!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva D. I.