Živeti svoj san
Poetska fraza „živeti svoj san“ u stvarnosti je veština, koja se uči i vežba. Dragici Janković iz Dragijevice kod Osečine trebalo je da prođe mnoge puteve dok nije našla svoju svoju stazu koja je vodi ka ostvarenju sna. Kaže da je tokom traženja načina da uzme život u svoje ruke i da utiša unutrašnji nemir prošla kroz devet života, kao mačka. Svaki „pad“ joj je bio novi početak i nova potraga za sobom. Iz današnje perspektive sve joj je bilo tu, nadomak ruke, samo je trebalo da otrese stereotipe male, patrijarhalne sredine, što nije lako. Konačno povezivanje sa svojom autentičnom prirodom se, naprosto, podrazumeva. Pred nama je bila jedna otresita i pametna žena koja ume da čita mudrost prirode, koja je oseća i osluškuje. Kada smo je upitali kako bi sebe predstavila jednostavno i bez uvijanja odgovorila nam je...
– Narodna travarka, praktičarka Bahovih kapi, pesnikinja i slikarka amaterka.
Ovakva sigurnost nije došla odjednom, gradila se godinama. Dragica nam poverava da je, kada je po ko zna koji put ostala bez posla, pronašla Bahove cvetne esencije – psihoterapiju biljem. Kaže da je od korisnice do praktičara prošlo tri godine. Ne tražimo ono što ne postoji, nego ono što je u nama – tako je i svet lekovitog bilja već bio u njenoj duši. Zato je lako odabrala baš ovu metodu koja ju je transformisala od stidljive, nesigurne osobe u ženu koja veruje u sebe. Tako se vratila svemu što voli: piše poeziju, slika, organizuje književne večeri, izložbe i bavi se biljkama. „Šeta po prirodi i tako živi svoj san”.
Upravo tako smo se i upoznale na Povlenu, u domaćinstvu „My little farm”. Dok smo šetale, skretala mi je pažnju na lekovite biljke koje rastu samoniklo. Saznala sam da pravi svoje mešavine biljaka za čajeve, koje baš u tom domaćinstvu poslužuju gostima. Da ih gosti rado piju, saznala sam kada sam i sama poželela da popijem jednu mešavinu koju mi je preporučila, a ispostavilo se da baš te mešavine, više nema. Pitam se šta je nadahnjuje…
– Inspirišu me moji talenti, darovi koje sam dobila od Boga. Inspiriše me osećaj da ja u stvari, ne radim, nego uživam u svom vremenu i u svojim aktivnostima. Inspiracija mi je takođe sloboda da mogu da radim ono što volim, a da pri tom pomognem drugima –otvoreno nam odgovara Dragica Janković.
Kaže da pravi preparate od lekovitog bilja i gljiva. Ima ih više od pedeset – to su iznedrile godine u druženju sa prirodom. Gledam je kako suvereno vlada materijom i pitam koje nam je znanje potrebno da bismo sami pronašli biljke koje će biti blagotvorne za nas?
– Ko krene u prirodu, potrebno je da se ne plaši da će pogrešiti, da prati svoj osećaj, da slobodno zakorači na livadu, u šumu i na stenu. Sve što ga privuče – da dodirne svojom rukom, da pomiriše i ponese kući. Važno je da tu biljku posmatra kao jedno živo biće starije od čovečanstva, odnosno od ljudske vrste, i ta biljka će ga sve naučiti – uverava nas Dragica.
Čudesan je svet biljaka. Mnoge nas hrane i leče... Čak i hladovina koju nam pruže u vrelom danu nam znači. Pitam se šta sve možemo da naučimo od biljaka i pitam Dragicu šta su je one naučile?
– Slobodi. Naučile su me onoj pravoj slobodi koja nam je data na ovoj planeti, a koju smo zaboravili, živeći svesno ili nesvesno – po stereotipima, po nekim receptima... Kroz ratove, kroz razna nemanja izgubili smo taj prirodni osećaj slobode koji sve biljke i dan-danas imaju. Da nas nestane sa ove planete, one bi i dalje nastavile da žive. Mi biljkama uopšte nismo potrebni – kaže nam naša sagovornica.
Da, a one nama i te kako jesu! Ne mogu ni da zamislim svet bez njih. Da nema bilja ova planeta bi bila pusta. Zato mi je još milije što su tu. Gledam Dragicu kako plete venac od bilja jer uskoro stižu predškolci kojima treba da priča o lekovitom bilju.
– Domaćini „My little farm“ su me pozvali da pomognem u organizaciji jedne lepe radionice s grupom predškolaca iz Valjeva. Pokušaću da im približim lekovito bilje koje raste u okruženju, da ih naučim da čaj mogu ubrati u prirodi, a ne samo da ga kupe u prodavnici.
Kada su deca stigla, bilo mi je zanimljivo da posmatram kako im se s pažnjom i uvažavanjem obraća. Ponela je trešnje da ih posluži kada sednu u hlad, posle šetnje u kojoj će brati lekovito bilje. Dirnula me je ta pažnja jer znam da je to pravi put do duše tih mališana, koji će pamtiti ovaj dan proveden na Povlenu. Zanima me da li inače održava ovakve radionice i kome su namenjene.
– Radionice su nastale iz želje da prenesem drugima ono što sam i sama naučila kroz razne obuke i kroz iskustvo druženja s prirodom i biljkama. Na početku su to bili roditelji s decom, a kasnije se krug nekako proširio i sada je jako raznolik. Skoro je bila radionica na Tometinom polju, gde su bili gosti iz Francuske i Engleske. Istakla bih da priroda nema jezik, nema naciju. Zato smo se u njoj svi jako lepo složili i razumeli. Kao što muzika spaja, tako i priroda spaja ljude – upućuje nas Dragica.
Potvrđujem u sebi: spojila je i nas dve – mene, znatiželjnu koja ume da sluša, i Dragicu, koja ima šta da kaže. Složio bi se i Gete s time jer i on smatra da je priroda „jedina knjiga koja na svim listovima nudi mnogo sadržaja“. Zato i pitam: kako deli svoja znanja, osim na radionicama? Sada je vreme društvenih mreža – zanima me da li ih i koliko koristi.
– Delim snimke, objašnjenja i recepte preko društvenih mreža. Rado objašnjavam ljudima ako im nešto nije jasno iz svih tih informacija. Zbog toga što pratim osećaj da je moja životna misija da što više ljudi nauči kako iz prirode da donese za sebe ono što će im pomoći da budu zdravi – ne samo fizički, nego i duhom, umom i srcem. Prvenstveno duhom!
Zato i priprema knjigu sa narodnim receptima kojima su ljudi isceljivali sebe od bolesti. Ono što joj daje nadu jeste to što ljudi i dalje žele ono što je iz prirode. Ta tradicija nije obično sakupljanje pepela, već prenošenje žara. Upravo tu iskru Dragica Janković želi drugima da prenese.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, privatna arhiva D. J.