Četiri veka kumstva, tri karijere, dva đuleta i jedna Mačva
Poznanstvo i prijateljstvo s Dragoslavom - Draganom Đenadićem traje dugo, još iz naših studentskih dana. Sam početak našeg druženja vezan je za dugo i često prepričavanu anegdotu kada sam sva zaprepašćena došla sa Kalenića pijace i rekla kako sam videla da se tamo prodaje suvo granje i slama. Čuđenje je promenilo stranu i Dragan me je upitao glasom stvorenim za spikera „Da li se šališ?” – „Ne šalim se, stvarno sam to videla. Uostalom, možemo ti, Duška i ja da odemo do Kalenića da se uverite! Razumem prodavce, oni će da prodaju što god, ali da ljudi kupuju suvo granje…”
Dragan se osmehnuo i opet je zazvonio taj bariton: „Da li si čula za badnjak, znaš li šta je to?” – „Ne baš, ali za badnje veče jesam – tada se jede riblja čorba i rezanci s makom… “ Ispalila sam kao iz topa, a šta drugo da znam kada sam odrasla u gradu kao Titov pionir… Onda je radijskim glasom opisao običaje vezane za Božić. Bilo je tako upečatljivo i slikovito da sam zapamtila zauvek. Kako ništa nije slučajno, naš razgovor o kumstvu starom skoro četiri veka, o porodici i običajima snimljen mesecima pre, smeštam baš u ovaj poseban, prazinični deo godine. Ako se pitate ko je Dragoslav Đenadić – to je jedan šarmantan i duhovit gospodin iz mačvanskog sela Klenje, diplomirani turizmolog koji je posle studija u Beogradu otišao u Beč da usavrši nemački i vidi malo sveta…
– U Americi kažu da u svom radnom veku treba da promeniš tri firme, a ja sam promenio tri branše! Počeo sam da radim u hotelijerstvu, u kompaniji Rozenberger, koja ima 32 hotela u Austriji. Ubrzo sam postao zamenik direktora hotela, i tu sam ostao neki šest, sedam godina. Radeći taj posao upoznao sam neke ljude, koji su mi predložili da se oprobam u spoljnjoj trgovini. Ponajviše, zbog mog znanja ruskog jezika – počeo je priču Dragoslav.
Sklon izazovima, Đenadić se upustio u novu avanturu zvanu spoljna trgovina. Osim ruskog služio se italijanskim i engleskim i vešto plovio između Moskve, Londona, Pariza, Kijeva, Pekinga, Beča... San svakog ko je završio turizam je da vidi svet, a Draganu se on ostvarivao, bilo mu je uzbudljivo, ali je često bio na putu.
– Kada mi se rodio sin Petar rešio sam da ne mrdam iz Beča. To je značilo i nov posao. Odem u marketing jedne velike logističke firme i tu sam ostao do penzionisanja. Vodio sam deo marketinga u toj kompaniji koja ima 7.000 radnika i oko 50 filijala od Južne i Severne Amerike do Pekinga. Zavoleo sam taj posao i bilo mi je lepo tamo – nastavio je priču o sebi.
Međutim ne bi on bio pravi Đenadić da u udobne cipele ne stavi po neki kamenčić – da mu ne dozvoli da se uspava i uljuljka. Moderni lajf koučevi bi rekli da uvek mora nešto da nas tera da napredujemo tako je Dragan, kako ga mi zovemo, našao partnera i sagradio hotel u Beču. Nije baš kamičak, naprotiv, velik je zalogaj! Razrađivao je hotel paralelno baveći se marketingom.
– Pet godina smo bili najbolje ocenjeni hotel sa tri zvezdice u Beču. Na Buknigu može da se pogleda, i bili smo baš ponosni kako smo dobro razradili taj hotel pre nego što smo ga prodali. Svoje znanje iz marketinga sam koristio u promociji hotela tako da smo bili sponzori relija Pariz – Dakar, Bundeslige u košarci, ali i nekih koncerata. Između ostalih i sponzori Breninog koncerta u Beču. Lepa Brena je bila moja koleginica sa studija, a kako smo ostali u kontaktu javila mi je da radi koncert u Beču… Nama nije njena publika bila ciljna grupa za hotel, nego smo bili sponzori iz prijateljskih razloga – iznosi Đenadić.
Živeći u Beču nije zaboravio svoj rodni kraj. Obnovio je i dogradio roditeljsku kuću u Klenju da njegovi Petar i Marija imaju sigurno parče neba u voljenoj Mačvi, ali voli i on da tu provodi dane. Osim muzike, koja ga okupira toliko da je napravio bend sa svojim prijateljima, strasno proučava i porodičnu istoriju.
– Rodoslov moje familije datira iz 1645. godine, gde su upisana sva imena naših predaka kao i godine rođenja i smrti… Po predanju mi smo se doselili iz Stare Hercegovine zbog turskog pogroma nad hrišćanskim življem. Kada su došli do Mačve familije iz zbega koje su se do tada pomagale i pazile su se razišle - jedni su otišli do Uzveća, a moji preci ostali u Klenju. Onda su se te dve familije dogovorile da kumuju jedna drugoj da se kontakt ne bi izgubio i od tada se to kumstvo nije prekinulo!
Kumstvo koje traje duže od 380 godina nije mala stvar! SAD nisu ni postojale kada su se okumili Đenadići i Ilinčići. Ne kaže naš narod zalud „Bog na nebu, kum na zemlji” ili „kum nije dugme”, ali, s druge strane, bilo je puno primera iz naše istorije kako se kršilo kumstvo na razne načine. Preci Đenadića i Ilinčića su želeli da njihovo kumstvo dugo traje i zato su postavili određena pravila koja se strogo poštuju.
– Između Prvog i Drugog svetskog rata su se moj deda Milutin i kum Dragić, koji nisu imali poverenja u tadašnju omladinu, dogovorili kako da očuvaju kumstvo i u narednim generacijama. Dogovor je značio da se kumovi ne druže uopšte, nego da se sreću samo u veselju: na venčanju i na krštenju. Kumovima se čak ni na sahranu ne ide. Među kumovima nema pozajmljivanja novca, trgovine, niti zajedničkih provoda, lumperajki… - izričit je bio Đenadić.
Čak su dve snaše dvorile kuma, a kada se izlazilo iz prostorije u kojoj je kum išlo se unatraške jer niko nije smeo da okreće leđa kumu! Dragoslavov deda bio je strastven pušač, ali pred kumom, koji je bio vršnjak njegovog unuka, nije pušio. Na venčanju deda mu je ruku poljubio – tako se poštovao kum bez obzira koliko godina ima.
Naša sela su bila i ostala čuvari tradicije, a jedna od njih je i da se zasadi drvo koje daje plod kada se dete rodi i krsti.
– Ovde je običaj da kada kum krsti dete, pop odseče pramen kose koja se uvalja u vosak. Deda spremi voćku koja rađa, a baka uzme taj pramen kose u vosku i zaglavi u raklje od drveta da uraste u drvo. Tako smo i mi zasadili u dvorištu dve jabuke kolačare kada su se Petar i Marija krstili. U tim jabukama je genetski kod moje dece i zaista sam oduševljen tim saznanjem!
Tako su naši stari obezbeđivali ono što je najbolje za njihove potomke. Ta znanja mahom su se izgubila jer ih je nauka XX veka proglasila sujeverjem. A danas kvantna fizika i mnoga druga nova saznanja potvrđuju da ono što su naši preci radili nije bila glupost, naprotiv. Zato je važno da čuvamo naše običaje i tradiciju.
Dragan kaže da njegova familija potiče od Marka Stoponje. Međutim tog prezimena jedva da ima na našim prostorima, tako da je moguće da je to bio nadimak njegovog pretka.
– Bežeći od Turaka ljudi su menjali prezimena da bi zavarali trag. Mi smo dobili prezime po Đenadiji, za koju se priča da je bila otresita žena, čak je i konja jahala. Ima dosta prezimena koja su nastala od ženskih imena i naši kumovi Ilinčići su dobili prezime po Iliniki. Verovatno je to zato što se ovde stalno ratovalo i puno je ostalo udovica sa sitnom decom, a moguće je da je to priznanje svim tim hrabrim ženama što su održale familije.
Pokazuje mi dva đuleta, jedno je izorao njegov ujak Živadin Lacković i pretpostavlja da potiče iz boja na Dublju (u blizini Klenja) koji se odvijao 1815. godine, a drugo đule je dobio na poklon u Austriji…
– Poslovni partner od koga sam dobio đule je iz Dojčvagrama gde se odigrala jedna od najvećih evropskih bitaka između Napoleona i Austrijanaca. Čitajući o istorijatu te bitke i boja na Dublju došao sam do podatka da je Simu Nenadovića, mlađeg brata prote Matije Nenadovića, Karađorđe poslao u austro-ugarsku oficirsku školu. On je učestvovao u bici Napoleona i Habzburgovaca i preživeo je, a posle je učestvovao u bici u Dublju gde je poginuo. Sasvim je moguće da su ova dva đuleta letela preko njegove glave – pripoveda Dragoslav - Dragan Đenadić.
Gledamo ta dva đuleta kao simbol stradanja našeg naroda na ovim prostorima, ali i kao znak preživljavanja svih nevolja i nedaća koje su ga zadesile. Zar kumstvo koje traje skoro četiri veka nije najbolji pokazatelj opstanka i žilavosti našeg naroda da očuva svoje korene, da ih poštuje,a da plodove poklanja svojim potomcima. Neka tako bude i ubuduće!
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, privatna arhiva D.Đ.