Omaž olimpijcu sa Palića
Kada se dođe na Palić susreće se sa raskošnim zdanjima u stilu secesije koja krase prostor oko jezera. Ima se osećaj da ste došli u mesto iz bajke i samo očekujete da ćete sresti neku princezu u društvu dvorskih dama kako se koketno šeće pored jezera očekujuću princa na belom konju. Pažnju plene dva prelepa zdanja jedno pored drugog na samoj obali. Jedno je u dobrom stanju i u njemu je smešten hotel, dok je drugo u prilično lošijem i decenijama nema namenu. To su vila Lujza i Bagojvar, koje su građene kao hoteli za učesnike Palićkih olimpijskih igara koje je osmislio i organizovao Lajoš Vermeš.
– Porodica Vermeš se na Paliću pojavila 1880. godine sa igrama koje su od tada, pa do današnjih dana dobijale kompliment – olimpijske. Nisu one bile onakve kakve su danas, ali su preteča Olimpijskih igara, jer su nastale 16 godina pre obnove modernih Olimpijskih igara. Discipline i duh koji je ovde vladao za vreme takmičenja su odisali olimpijskim žarom. Istakao bih da je Lajoš Vermeš bio u kontaktu sa Pjerom de Kubertenom preko jednog Zrenjaninca, Ferenca Kemenja, koji je tada bio student na Sorboni i kasnije generalni sekretar Međunarodnog Olimpijskog komiteta – uvodi nas u priču Dragutin Miljković, zaljubljenik i hroničar Palića, bivši dugogodišnji direktor JP „Palić“, pubilicista, pisac i vinski vitez.
Ovaj podatak je malo poznat, naime istoričari olimpijskog pokreta utvrdili su da je dr Ferenc Kemenj ne samo predložio Kubertenu da obnovi antičke Olimpijske igre, nego da je i praktično najviše zaslužan što su obnovljene!
– Kad su se stvorili uslovi, odnosno kada je podignuta obala, kada jezero više nije plavilo, tada je Vermeš kupio jedan dobar komad zemlje ovde i pokrenuo izgradnju Olimpijskog sela. Tako su nastale vila Lujza i Bagojvar (Sovina kula), Ledara i Vermešova vila. To je jedan kompleks koji je kasnije upotpunjen s biciklističkom stazom dugačkom 500 m, koja je tada bila treća u Evropi po svojim gabaritima. Samo su London i Lajpcig pre Palića imali takvu stazu. Podignuta je i gimnastička sala u kojoj je danas Riblja čarda. To su elementi koji su učinili da Palić u ono vreme postane olimpijski centar da bi se 1892. ovde odigrale Olimpijske igre na kojima je prisustvovalo više od 10.000 ljudi. To je bila jedna od najuspešnijih godina kada je reč o tradiciji Palićkih olimpijskih igara – upućuje nas naš sagovornik.
Ova dva zdanja koja izgledaju kao dvorci iz bajke građeni su u eklektičkom stilu koji je u to vreme bio u modi. Vila Lujza je dobila ime po Vermešovoj majci, jer je Lajoš ostao bez oca i majka je bila ta koja se brinula za porodicu. Uživala je veliko poštovanje i u njenu čast ova vila je dobila ime Lujza.
– Bagojvar nema precizno objašnjenje kako je dobila ime u prevodu je to Sovina tvrđava (ili kula) i smatra se da je njeno ime proizvod Vermešove mašte. Moramo da imamo na umu da Vermeš nije bio jednodimenzionalni čovek, on jeste bio strasni sportista, ali nije bio samo to, on je bio čovek kulture, zabave i velike erudicije... Na okupljanjima ovde, a okupljala se bogata klijentela iz Austrougarske i Evrope, Vermeš je priređivao najrazličitije igre, između ostalih i one za koje je trebao mozak, a ne mišići. Pretpostavlja se da je ime Sovina tvrđava bila asocijacija na mudrost – u zdravom telu je zdrav duh.
Zanimljivo je da je 1892. godine u ova dva objekta bilo smešteno 60 sportista. To samo znači da oni nisu imali vrhunski komfor, ali sportisti tadašnjeg vremena su bili spartanci i blizak im je bio asketski život. Vermešova vila, koj se nalazi u samoj blizini nije bila samo za porodicu, koja je bila brojna – Lajoš je imao brata Nandora i nekoliko sestara, nego je bila u funkciji Palićkih olimpijskih igara. Tu je bila kuhinja i sve što treba da bi se taj silan svet nahranio.
– Objekat koji se zvao Ledara je sadašnji Eko-centar. To je objekat koji je bio kružnog oblika i većim delom je bio ukopan u zemlju. Na nivou zemlje je bio patos koji je odvajao gornji od donjeg dela. U donjem delu su čuvane sante leda koje su skupljane zimi kada se na Paliću nakupi led. To je objekat koji je služio sve dok pravi fižideri nisu stigli na Palić. U gornjem delu je bila velika dvorana u kojoj su bili stolovi za bilijar koji je u to vreme bio veoma popularan. Naime, Vermeš je organizovao i bilijarske turnire. Postojala je i letnja pozornica na kojoj su se odigravale pozorišne predstave, kao i tenski tereni na mestu današnje Sindikalne vile. Sve je to popunjavalo paket sadržaja koji su bili neophodni za imućni svet koji je ovde dolazio, željan avanture, nadmetanja, a pre svega željan provoda – kaže Miljković.
Vermeš bio izuzetan čovek koji je imao izuzetne zamisli i njegova vizija Palića je pretočena u master-plan Palića 2007. godine. On je uz objekte za smeštaj i prihvat gostiju i uz sportske i kulturne sadržaje želeo je da dovede i publiku. Da bi ona došla na Palić trebalo je da postoji prevoz koji će to omogućiti. U to vreme je to bio tramvaj. U dva maha je Vremeš pokušao da tu ideju ostvari i tek ju je ostvario iz drugog puta. Naš sagovornik naglašava da tu nije bio samo važan entuzijazam – nego su bile bitne pare! Njegove zamisli su očito nadmašile finansijsku potporu koju je imao. Trebalo bi reći da je familija Vermeš bila jedna od najbogatijih u Subotici, ali tramvaj je uticao da se veliki deo tog bogatstva okruni.
– Kako bi se reklo radio je na svoju štetu. Ta atmosfera ga je dotakla, on je dospeo do toga da bude profesor fizičkog vaspitanja... Jedno vreme je bio profesor u subotičkoj gimnaziji, a kada mu je bilo svega dosta povukao se kao gospodin otišavši u Koložvar (Rumunija) i tamo postao profesor visoke škole. I tamo je ostavio vidan trag kao sportski pregalac i kao čovek vrlo dubokog razumevanja sporta kao ljudske aktivnosti.
Posle Prvog svetskog rata ti objekti bili preinačeni u Centar za brigu socijalno ugroženih ljudi, a posle 1945. godine ovde je bio Ferijalni dom. Vermešova vila je jedno vreme radila kao kafana koja se zvala Bagojvar. Vila Lujza je imala sreće da njen prostor bio bolji prema današnjim standardima pa je 1975-76. godine napravljen aranžman sa lutrijom Vojvodine da bude kockarnica. U to vreme je bilo dosta ljudi koji su bili naklonjeni ideji da se Palić razvija kao Vegas...
– Kada je otvoren kazino u oktobru 1986. godine oko stola za rulet je bilo nekoliko partijskih funkcionera, bio sam i ja... Posle nedelju dana vojvođanske omladinske novine su objavile na naslovnoj strani „Bež’te kockari, stižu političari“! Kakva metamorfoza za 30 godina. Na žalost, Lutrija Vojvodine nije izdržala, jer je u vreme sankcija bilo otežano poslovanje, pa su oni izašli iz objekta. Posle se pojavila firma koja od ovog prostora napravila hotel, u međuvremenu su se menjali vlasnici, ali vila Lujza je i dalje ostala hotel koji radi – priča nam Miljković.
Usud Bagojvara (Sovine kule ili tvrđave) je što je ona skromnija po unutrašnjem prostoru. Da je raskošnija, odavno bi našla svog vlasnika. Trebalo bi da se zna da ovaj objekat nema nikakve unutrašnje instalacije i da bi bila potrebna velika sredstva za njegovu rekonstrukciju, a male su šanse da se takva investicija brzo vrati.
– Ima jedna mala anegdota koja nije proverena, ali zgodno zvuči... Toranj na kuli je vodio do odaja na četvrtom etažu u njemu je postojao samo jedan konopac uz koji se penjao onaj koji je to mogao. Da bi stvar bila jasna na tom etažu (u potkrovlju) su boravile dame. Ako je neko hteo do njih da dođe, morao je da pokaže veštinu da se do njih popne, inače ih je nedostojan – uputio nas je Miljković
U vreme kada je naš sagovornik Dragutin Miljković bio direktor JP „Palić“ bilo je nekoliko zanimljivih ponuda da se Bagojvar stavi u funkciju. Najbrojnije ideje su bile da taj objekat bude rezidencijalnog tipa. Međutim, te ideje su propale. Miljković naglašava da je Sovina kula u nekoliko navrata bila renovirana spolja, ali je teško održavati objekat koji nema funkciju, on neminovno propada.
– Zagovornik sam ideje da ovaj objekat bude muzej Lajoša Vermeša. Argumenti su ove table koje mi vidimo pored staze. One su neadekvatan način da se istakne značaj, veličina, vrednost ličnosti koja je to gradila, koja je ovde nekad nešto značila. Palić ima dovoljno kafića, rekao bih da ima i dovoljno soba za spavanje. A jedan muzej koji bi slaveći Lajoša Vermeša govorio o slavi Palića i te kako bi bio turistički plus. I treće tu bi naravno mogla da bude suvenirnica, vodička služba, sve ono što bi bilo potrebno da bi posetilac znao gde je, da bi se proniklo u vrednost ovog prostora i time bi se podigla ukupna turistička atraktivnost destinacije. A s druge strane jedno mesto koje bi služilo na čast Paliću i njegovim graditeljima – rekao nam je Dragutin Miljković, hroničar Palića.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Wikipedia
