Bajkoviti dvorci čuvene familije
Nekada, u Vojvodini nisu živeli samo paori, nego je u isto vreme postojala i jedna druga, građanska Vojvodina čija je mladež u belim košuljama sa uštirkanim kragnama išla da se školuje u Peštu i Beč. Ti mladi ljudi ne samo da su postajali poliglote, nego su i po povratku u Vojvodinu stasavali u ugledne naučnike, lekare, profesore, pravnike, advokate, poljoprivrednike, trgovce, pisce, pesnike, prevodioce, umetnike… Oni su osnovali Maticu srpsku i mnoge druge važne ustanove, bili zadužbinari, ktitori, dobročinitelji i načinili od Novog Sada srpsku Atinu, a od Vojvodine uglednu regiju.
U našoj pokrajini ima dosta dvoraca, što očigledno znači da je dvorska kultura Vojvodine postojala, da je taj stalež uspešnih i poslovnih ljudi imao potrebu za lepotom i dokolicom. O tome, na žalost, jako malo znamo… Većina dvoraca u našoj pokrajini je poharana kada su ih vlasnici napustili bežeći od rata ili od posleratnih inkvizitora koji su ih mahom obeležavali kao narodne neprijatelje. Tokom socijalističkog perioda dvorci su imali razne namene, ali nijedna nije išla u pravcu da se očuvaju kao nacionalno blago – što, zapravo, jesu. S tugom konstatujemo da se danas mnogi dvorci nalaze u ruševnom stanju umesto da postaju kulturno-istorijska i turistička mesta.
– Dvorac Fantast je već tri godine zatvoren i samim tim počinje njegova devastacija… Nažalost, čim se ne koristi, čim nema ljudi taj prostor polako počinje da trune, propada i da se devastira. Mi se nadamo da ćemo učiniti sve s naše strane, kao i svi drugi kojima je ova tema veoma važna da spasemo Fantast od propadanja. Dvorac u Kulpinu se uređuje i sređuje sredstvima Pokrajine i nadamo se da će se on vratiti njegovom nasledniku odnosno potomku. Postoji važna razlika između naslednika i potomaka – naslednici su oni koji čekaju da dobiju neka materijalna dobra, a potomci su oni kojima je važna moralna i etička rehabilitacija njihovih predaka. Mi očekujemo da se to vrati Nikoli Tanurdžiću, koji je uložio ogroman napor da se rehabilituje njegova porodica – reči su našeg sagovornika Zorana Subotičkog, profesora renesansne i barokne književnosti i velikog poznavaoca porodice Dunđerski…
Prema rečima našeg sagovornika za dvorac u Čelarevu takođe postoji plan i projekat Vlade Vojvodine da se obnovi, sačuva i zaštiti i stavi u funkciju kulturno-turističkog razvoja. Dvorac Sokolac kod Novog Bečeja je u dosta lošem stanju i njegova sudbina se ne zna. Ostao je dvorac u Hajdučici (kod Vršca) koji je bio u najboljem stanju od svih dvoraca Dunđerskih i koji je sada u privatnim rukama.
– Koliko ja znam uskoro će u punom sjaju da zablista i otvori se za posetioce. Dakle imamo četiri dvorca Lazara Dunđerskog koje je on kupio, obnovio, izgradio i imamo dvorac Fantast Bogdana Dunđerskog. U ovom trenutku tih pet dvoraca su mrtav kapital, ali ja mislim da to može da bude i te kako jedan ozbiljan zamajac razvoja turizma u Vojvodini. Moja teza je da kada se jedan ovakav dvorac ugasi – to je kao da ste zatvorili fabriku od 500 zaposlenih ljudi.
Naš razgovor vodimo ispred kuće Bogdana Dunđerskog u Bečeju. Molimo da nam Zoran dočara ko je bio Bogdan Dunđerski.
– Bogdan Dunđerski je bio jedna samosvojna ličnost, vrlo neobična, čak i u onim okolnostima kada je bilo svojeglavih, bogatih ljudi, veleposednika, trgovaca, značajnih ljudi te srpske građanske kulture. Bogdan je bio neženja, samotnjak, ali istovremeno veliki dobrotvor, veliki darodavac, veliki ktitor i veliki zadužbinar. Bio je čovek koji je mislio o svom srpskom nacionu na jedan neobičan način koji se najbolje vidi kroz njegova dva testamenta. Jedan je napisao 1918. a drugi 1940. godine. U prvom testamentu on ostavlja svo svoje imanje Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kako bi ona napravila jednu zadužbinu... Dakle, on je zamislio da se iz njegove fondacije finansiraju studenti koji su završili fakultete i koji treba da nastave svoje školovanje ili praksu u velikim i moćnim evropskim centrima.
Naravno ideja je bila da se s tim stečenim znanjem vrate u svoju domovinu i tako se oduže za dobijeno dobročinstvo. Međutim posle toga je došlo do Agrarne reforme i njegov zemljišni fond se poprilično smanjio i to je zamerio svojoj novoj državi, ali i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, za koju je smatrao da je morala stati malo više iza njega, kao i iza drugih veleposednika. Tako da on 1940 .godine pravi novi testament.
– Tim novim testamentom on sve svoje imanje ostavlja Matici srpskoj, kako bi ona napravila svojevrsnu zadužbinu, odnosno poljoprivrednu akademiju. Dakle 1918. godine imamo priču da mladi treba da odlaze u svet, a tada imamo priču kako mladi ljudi treba da dođu iz sveta i da se tu na neki način obuče, nauče i razmene svoje znanje i iskustva iz oblasti poljoprivrede.
Takav je bio Bogdan Dunđerski, po rečima našeg sagovornika savršen gospodin sa manirima koji je mađarski i nemački pričao bez akcenta, jedan od najbogatijih Srba u habzburškoj monarhiji. Mnogi se upoznaju s porodicom Dunđerskih preko pesme Laze Kostića Santa Maria della Salute… Zanimalo nas je koji je bio put Zorana Subotičkog i kako su Dunđerski ušli u njegov život?
– Ušli su preko Italije, što je interesantno. Osim što sam predavao književnost renesanse i baroka, ja sam 1992. godine bio lektor na državnom univerzitetu u Milanu i upoznavao se s italijanskom kulturom na više načina i kroz više vizura. Tako sam došao do te već opšte poznate priče da li je Šekspir bio u Italiji... Kroz njegova dela se vidi da je on veoma dobro poznavao Italiju, odnosno te topose gde je smeštao radnje svojih drama. Zna se da je „Mletačkog trgovca” smestio u Veneciju, a u Veronu je smestio „Romea i Juliju”… Interesantno je da Verona svoju turističku ponudu u mnogome zasniva na dramskoj priči kao što je Šekspirova „Romeo i Julija”. Meni je to bilo vrlo intrigantno i zanimljivo, tako sam pomislio da bi bilo lepo da i mi neku našu ljubavnu temu iskoristimo… Zaželeo sam da na osnovu neke naše ljubavne priče dočaramo lepotu jednog dvorca i lepotu naših krajeva. Tako sam 2015. godine napisao dramu “Od raja do beznjenice” koja je zasnovana na pesmi Santa Maria della Salute i na realnoj priči – na odnosu jednoga genija kakav je bio Laza Kostić i jedne divne, sjajne, mlade devojke kakva je bila Lenka Dunđerski.
Pitamo našeg sagovornika da li bi možda dvorac Fantast koji se nalazi u blizini Bačeja mogao da bude mesto neke naše „Verone” gde bi turisti dolazili da udahnu ljubavnu čaroliju…
– Ako bismo smo posmatrali istorijski taj dvorac, onda ne, jer je Fantast napravljen 1924. godine, s druge strane znamo da je Laza kostić umro 1910. godine i da je 1895. godine umrla Lenka Dunđerski – mada je verovatno da su dolazili kod Bogdana na njegov salaš… Ali to nije uopšte bitno za turističku priču! Činjenica je da dvorac Fantast izgleda fantastično, bajkovito… Dakle da taj dvor u eklektičkom stilu u kom je građen sa klasicističkim, neorenesansnim i elementima secesije bi mogao postati jedna meka za hodočasnike ljubavi, za sve ljude kojima je ljubav i umetnost važna u životu… Pišući dramu sam i zamišljao da bi to moglo tako biti: to bi mogao biti jedan izlet u onostrano, u nešto što je emotivno, ljubavno u jednom univerzalnom, kosmičkom smislu, a ne samo nekom relnom i umetničkom smislu – kaže Subotički.
Naš sagovornik smatra da je potpuno moguće da Fantast to bude i zbog same kapele gde bi bio zadovoljen i verski momenat, zatim zbog ergele koja je postojala. To sve može da na najbolji način upravo doprinese bajkovitosti pri tom ne osujećujući Bogdanov testament da to bude Poljoprivredna akademija s jedne strane, a s druge turistička meka za hodočasnike ljubavi.
Mnogi misle da je dvorac Fantast dobio ime zato što je potpuno neobičan u ravnici oko njega, zato što je fantastičan, ali…
– I ja sam isto mislio Fantast – fantastično i bolje bi bilo da je tako, ali nije. Dvorac Fantast je dobio ime po konju Fantastu koji je osvojio trostruku krunu tridesetih godina prošlog veka… Posle Drugog svetskog rata dvorac Fantast je bio dosta ruiniran i PIK Bečej, kome je pripao, je uložio dosta sredstava da spasi objekat i da napravi neko rezidencijalno zdanje. Koliko ja znam jedan od najvećih zagovornika spašavanja Fantasta je bio čovek koji je bio veliki zaljubljenik u konje. Znate, u to vreme je najbenignije bilo da se dvorac nazove po konju, a ne po njegovom vlasniku, jer je Bogdan Dunđerski bio optužen da je sarađivao sa okupatorom i da je poživeo posle Drugog svetskog rata verovatno bi i stradao od novih vlasti…
Naš sagovornik Zoran Subotički osnovao je udruženje „Centar za afirmaciju kulturne baštine Dunđerskih“, koji okuplja kredibilne i kompetentne ljude. Zapitali smo ga koji je cilj ovog udruženja?
– Od samog početka projekta „Čudesni svet Dunđerskih” postoji jedna ambicija s moje strane, ali i sa strane mojih saradnika da okupimo ljude kojima je važna istorijska baština, kulturno nasleđe ovih krajeva, pre svega nasleđe porodice Dunđerski. Logično se pojavila potreba za stvaranjem Udruženja i okupljanjem ljudi kojima su ove stvari i ovi ljudi važni. Smatram da bismo mi, ovdašnji Srbi, trebalo da stanemo mirno – toliko su Dunđerski zadužili ovaj srpski narod, toliko su važni za našu istoriju, za naš nacionalni, kulturni i građanski identitet – naglasio je Zoran Subotički.
Obišli smo Fantast i ostale dvorce Dunđerskih i srce nam se stezalo kako se odnosimo prema našem blagu. Nadamo se da će vreme koje dolazi biti blagonaklonije prema našoj kulturno-istorijskoj baštini koju ne samo da treba da sačuvamo i zaštitimo nego i da je oživimo. Verujemo da bi to bila želja i njihovih nekadašnjih vlasnika.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, wikipedia, Galerija Matice srpske
