JELENA ILIĆ O PČELARENJU

– Pčelarenjem sam se počela da bavim slučajno. Naime, u jednom selu ispod Jastrebca Slobodanka Vučetić, majka mog dobrog prijatelja, se žalila da nema ko da joj pomaže. Nije joj žao što propadaju jabuke i kruške, ali joj je tužno što nema kome da prenese pčelarski zanat...

Dirnuta pričom ja se ponudih. Natovarile smo kolica sa svim potrebnim stvarima i krenusmo uzbrdo tog toplog letnjeg dana. Mene je obukla po propisu: gumene čizme, čak dve jakne, gumene rukavice, sve dobro zaptiveno da me pčele ne bi bocnule, jer nije znala kako ću da reagujem... Mislila sam da ću da skapam od vrućine i ako tada nisam umrla – baviću se pčelarstvom do kraja života – počela je priču niška novinarka Jelena Ilić, članica udruženja „Toplička epigenija“ i „Zdrav život“ iz Zrenjanina... Na teglama meda koje su njene pčele napravile piše „Pčelica Jeca“. Jelenina misija je da promoviše zdrave stilove života pre svega kroz interaktivnu edukaciju o važnosti pčela, meda i proizvoda od meda. No vratimo se na taj početak...

• I kako je izgledao taj prvi susret sa pčelama?

– Baka Slobodanka me je uputila da odem malo do košnica da steknem neki osećaj. Stadoh ispred košnice, a ona me prekori „ko ti je rekao da staneš ispred košnice – to se ne radi“! Međutim, nisam se sklonila kada je otvorila košnicu. Pitala me je „šta vidim“, a ja sam s oduševljenjem odgovorlila „pčele“. Bila je to ljubav na prvi pogled! Prvo udruženje pčelara kojem sam pristupila je „Toplička epigenija“, predsednik tog udruženja Petar Peković je na mene mnogo uticao, jer mi je pomogao da nađem svoj pravac u pčelarstvu kada mi je baka Slobodanka ustupila dve košnice. Njegov pristup je bio potpuno prirodan, otvorio je košnicu bez zaštitnih rukavica i rekao mi „Jelena ovo su tvoje pčele“ i to je bilo to.

• Kakav je vaš pristup?

– Baveći se pčelama upoznala sam veliku paletu različitih ljudi. Neko ko u sebi ima ljubav će da vodi računa o svakom segmentu rada s pčelama, dok ima i onih koji gledaju da od pčela izvuku što više mogu. Moje ambicije nisu da se obogatim od pčelarstva, nego da za svoju porodicu, prijatelje i sebe obezbedim kvalitetan med da bi živeli zdravije... Zato gledam da mojim pčelama pristupam na što prirodniji način. Na primer i kada koristim dimilicu, jedan od osnovnih elemenata pčelarskog pribora, ja ću u nju staviti lekovitu gljivu trud (lat. Fomes fomentarius) da bih kod pčela izazvala što manje stresa. Pčele mi na svoj način uzvraćaju – dobrim prinosima meda.

• Šta mislite o urbanom pčelarenju?

– To može da bude putokaz kako da neko počne da se bavi pčelarstvom. Sprva sam bila baš protiv toga, jer su gradovi mnogo zagađeniji od mesta na koje mi vodimo pčele na ispašu. Prijateljica, koja radi na Fakultetu zaštite na radu, mi je rekla da su oni radili istraživanja i da pčele nikad u košnicu neće uneti nešto što je zagađeno, tako da taj med ne može da bude štetan. S druge strane pčele u gradu imaju raznovrsniju ispašu, zato mi pčelari podstičemo gradske vlasti da sade što različitije biljke. U Beogradu ima ovakvih pčelara.

• Da li biste nam malo dočarali kako to izgleda?

– Urbano pčelarenje znači postavljanje košnica na ravnim krovovima zgrada ili u parkovima pod određenim uslovima i pravilima, ne može se košnica postaviti bilo gde. To je ta zelena staza i može biti put da društveno odgovorna preduzeća daju svoj doprinos zajednici. Zato sam i sama poželela da se više angažujem, pre svega na edukaciji dece da im pokažem da ne treba da se plaše pčela i da urbano pčelarenje može da povoljno utiče na zdravlje.

• Kako pristupate deci? Koliko ona vole med?

– Na sajmovima meda na koje odlazim dečici nudim med koji nazivam: crna, bela i žuta čokolada. Zašto? Primetila sam da roditelji dolaze da kupe med, želeći da deci kupe nešto što će pospešiti njihovo zdravlje, a deca se sklanjaju sa strane, ponudim im med, ona ne žele ni da ga probaju. Pitam roditelje „da li su deca alergična na med“ a roditelji mi odgovaraju da nisu, nego ne vole med! Tada menjam pristup i pitam da li žele da probaju žutu čokoladu, a deci kada spomeneš čokoladu ona odmah menjaju stav i žele da probaju. Obavezno pitam da li im se sviđa, pa ako se nekom ne sviđa pitam „a da li bi probao belu čokoladu“ – a to je bagremov med i obično se deci svidi – otkrila nam je Jelena Ilić.

• Da li postoji način da se više priča o medu i pčelama u školama?

– Da, naša udruženja već duži niz godina lobiraju za to u Ministarstvu prosvete. No, kod nas sve ide prilično sporo. Ipak, imala sam priliku da o medu i pčelama pričam u vrtiću. Vaspitačice su me veoma podržale tako što su uz pomoć roditelja napravile kostime. Pričala sam o medu i pčelicama, a u nekom trenutku deca su se kostimirala i bila pčelice. Zaista je bilo sjajno i verujte mi, svi smo bili oduševljeni: deca, vaspitačice, roditelji i naravno ja. Donela sam med, suvo voće i koštunice, a deca su naučila da postoji mnogo zdravija alternativa proizvodima sa šećerom. Svima savetujem uzmite nekoliko badema i kašičicu meda i ne jedite ništa par sati, a sutra se ponašajte uobičajeno. Uočite razliku koliko ste imali energije i kako ste se osećali.

• Svi mi znamo da je med zdrav, čuli smo za lekovita svojstva propolisa, matične mleči, ali šta je perga?

– To je jedan od najkvalitetnijih i najzdravijih pčelarskih proizvoda. U pitanju je fermentisani polen koji pčele koriste za ishranu.

• Postoje razne vrste meda. Koji je med kvalitetniji po vama?

– Na to pitanje je teško odgovoriti, jer svi mi imamo različite ukuse i različite potrebe. Imam tri ćerke i one vole različitu vrstu meda: najstarija voli bagremov i pomalo livadski, srednja ćerka isključivo bagremov, dok najmlađa voli šumski. Recimo, suncokretov med spada u jeftinije medove kod nas, jer ga naš narod manje ceni zbog brže kristalizacije. Sasvim suprotno, u Francuskoj je to jedan od najskupljih medova, jer sadrži vitamin E, a to što kristališe znači da u sebi sadrži puno polena što ga čini još vrednijim. „Med“ koji se pravi od šećera ne može da kristališe. Pravi med spada u namirnice koje se ne mogu kopirati!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Mariniranje Freepik, Pixabay