Umetnici u doba korone
– Danas smo svi ugroženi, jer, sem što se možemo zaraziti koronavirusom i preneti ga na nekoga drugog, mnogi su ostali bez osnovnih sredstava za život. Izolacija nikom ne pada lako, baš zato smo odlučili da podelimo svoju umetnost preko interneta i da podarimo ono što možemo: da širimo ljubav i smeh i podržavamo dobro raspoloženje, jer i ono može biti zarazno – kazali su nam skoro uglas Ana Vrbaški i Marko Dinjaški. Ovaj neobičan umetnički par, koji se bavi telom kao instrumentom primetili smo pre tri godine, kada su pokazali svoje scensko umeće u emisiji „Ja imam talenat“, kao i na raznim festivalima („Ulični svirači“ u Petrovaradinu, „Belef“ u Beogradu, Nishville Jazz Theater u Nišu). Mogli su se videti na sceni SNP-a, ali i mnogih drugih pozorišta širom Srbije i regiona.
Oboje su muzički obrazovani i dele ljubav prema multimedijalnoj umetnosti, pozorištu, muzici, pokretu, eksperimentu… Zanimljivo je da su članovi Udruženja dramskih umetnika Srbije, iako su prvenstveno muzičari. Njihov orkestar koji pleše zove se „Alice in WonderBand” i, kada su na sceni, oni će vam dodirnuti srce, nasmejati, a pre svega će vas dobro zabaviti. Upitali smo ih kako se nose s ovom situacijom:
– Verujem da se slažete da smo svi u istom sosu – a kojim stilom ćemo plivati u njemu, jedva da razmišljamo. Za sada je bitno da se održimo na površini. Rešili smo da publici ponudimo ono što najbolje znamo da radimo: da pevamo i da svojim telima sviramo, za sve one koji se nalaze na sigurnom u svojim domovima. Imamo i poneki odgovor na pitanje šta ponuditi deci da rade dok su između četiri zida. Takođe vas zovemo da porodično pogledate predstavu „Kiss” i zajedno tapšete i smejete se sa nama – otkrio nam je Marko Dinjaški.
Upitali smo ih kako im je sada kada su svi nastupi obustavljeni i odloženi na neko neodređeno vreme:
– Da, mi živimo od javnih nastupa. Imamo ugovorene nastupe u Pančevu, Somboru, Novom Sadu, Beogradu, koji su odloženi... Naravno, nismo mi jedini, puno je ljudi koji su u takvoj situaciji, a nisu u pitanju samo kulturnjaci. U nešto boljem su položaju umetnici koji su vezani za institucije, pa oni u ovom vremenu i kada ne nastupaju ipak primaju plate, imaju sigurnost. Mi živimo od ušteđevine koju smo spremili za neke druge stvari, kao što je festival „Bodi ritam” u Nemačkoj, na koji bi trebalo da idemo krajem maja – kazala nam je Ana Vrbaški.
– Ljudska bića imaju potrebu da budu zajedno, dodir je veoma bitan, a sad smo prinuđeni na izolaciju, koja nikome ne pada lako. Sad je vreme da se radi sve ono što čini deo nekog nastupa, ali se na sceni ne vidi. Planiramo da napravimo festival telesne muzike u Sremskim Karlovcima na jesen, napisali smo više projekata, međutim, i konkurisanje je obustavljeno. Imamo puno ideja i mnogo planova, ali život je nepredvidiv, sada više nego ikada – rekao nam je Marko Dinjaški.
Spremili su predstavu za decu koja je trebalo da ima premijeru u martu. Zamolili smo Anu da nam otkrije o čemu se radi:
– Nova dečija predstva „Cvrčak i Mrav na rođendanu” trebalo je da bude premijerno prikazana 17. marta u Pozorištu u Bečeju. Predstavu je režirala Sonja Petrović, dramaturgiju je uradila dr Fatima Kećeli iz Turske, a muzika je naša. Marko igra Mrava, dok sam ja Cvrčak. Inspiracija za predstavu je poznata Ezopova basna. I ova predstava, kao i „Kiss”, je neverbalna, a jezik je pokret i muzika. Predstava ima cilj da ukaže na probleme današnjice i nužnost empatije prema svim živim bićima oko nas, koje često ni ne primećujemo.
Naime, naši Cvrčak i Mrav pokazuju kako izgleda njihov mikro svet kada se nađu u neposrednoj blizini dečijeg rođendana, gde ih „džinovska” deca ih ugrožavaju. Htela bih da dotaknem još jednu dimenziju ove predstave, a to je nepravedan odnos prema umetnicima. Biti umetnik nije nimalo lako - znamo kako je to u Ezopovoj bajci, ali zaista treba mnogo rada i znoja da bi ono što se vidi na sceni izgledalo lako, lepršavo, smešno ili tužno.
Svi smo u potrazi na koji način da se izborimo s novonastalom situacijom koja nam donosi mnoga ograničenja, pa smo upitali Marka Dinjaškog i Anu Vrbaški koji je njihov model da se izbore sa ovakvim nedaćama:
– Vežbamo telesne perkusije, ali i svoje telo, radimo na našem imanju na Fruškoj gori, sadimo baštu, kuvamo, dišemo, šetamo se… Mi imamo sreću da živimo na Fruškoj gori, i tako punimo baterije. Pre 22 godine smo se preselili u vikendicu i dugim procesom je pretvorili u svoj dom. Možemo sa ponosom da kažemo da živimo najodgovornije i ekološki najsvesnije – što znamo. Time dajemo svoj mali doprinos da ovaj svet bude bolje mesto za život i za našu decu i za sve buduće generacije!
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Georg Tedeschi, studio Petović, Toši Trajčev, Saša Vukičević, Pozorište Bečej, Vanja Fifa
Izvor: Dnevnik
