Kišov rajnski rizling

Već više od dvadeset pet godina, kada me neko od prijatelja i znanaca pita za savet koje vino da kupi, najčešće mu preporučujem da ode u podrum vinarije Kiš u Sremskim Karlovcima. I nikad do sada nijedan od njih nije se požalio da je bio prevaren, da nije bio zadovoljan vinom iz Kišovog malog podruma. Obično bih im savetovao da sami izaberu između jednog od njegova dva rizlinga: rajnskog ili italijanskog.  

U međuvremenu vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji poprilično je uznapredovalo. Javio se veći broj privatnika koji najavljuju da za naše vinarstvo ima nade. Slavko Kiš je bio jedan od prvih među njima. Ako bih morao da se odlučim za prva tri bela vina kod nas, onda bi među njima uvek bio i njegov rajnski rizling.

Slavko Kiš je četvrti izdanak stare karlovačke porodice kojoj je čokot bio životna uzdanica. Ostao mu je veran i u godinama najveće krize vinogradarstva, kada je seljaku najstrože zakonom bilo zabranjeno da flašira svoje vino. Dobro se sećam prolećnog ocenjivanja na Novosadskom sajmu 1992. godine. Prvi put je na takmičenju sa čuvenim podrumima bilo i nekoliko privatnih vina. Između više od stotinak uzoraka dva bela vina su se izdvojila i između ta dva trebalo je izabrati šampiona, praktično prvaka Jugoslavije za tu godinu. Jedan od finalista bio je Kišov italijanski rizling. Šampionsku titulu izgubio je za jedan glas. Pobedio je Navipov rizling. Predsednik komisije dr Vladimir Kovač u poverenju mi je tada priznao: „Plašio sam se da ne pobedi Kiš, jer ko zna kako bi se to tumačilo.”

- Doktor je bio moj učitelj – rekao mi je, tom prilikom, Kiš prisno za Kovača – Od njega i dr Pere Cindrića puno sam naučio. U nekim novotarijama, moj brat Matija i ja bili smo u to vreme neka vrsta njihovih oglednih kunića. Tako smo početkom devedesetih godina prošlog veka u svoje podrume uneli i prve čelične sudove, za koje su mnogi Karlovčani podrugljivo govorili „vino u plehu” ili „cepteri u podrumu” i slično.

Na nagovor dr Kovača, Kiš je 1995. zasadio prvi čokot rajnskog rizlinga u Sremskim Karlovcima. Postala je to njegova udarna bela sorta, ima je 12.000 čokota (podatak iz 2008. godine kada je pisan tekst – prim. ur.). Vino iz berbe 2007. godine je tada ocenjeno u Vršcu najvišim ocenama i steklo pravo da ponese epitet vrhunskog vina.

Za života Kiš je uvek razmišljao o sadnji i proširenju poseda pod vinovom lozom. Želeo je da ga zaokruži na deset hektra, što će biti dovoljno za unuka Predraga Crnkovića, koji nastavlja posao koji su Slavkovi preci započeli još 1850. godine. Sada vinarija ima 14 hektara vinograda. (prim. ured.)

Videvši ih tada kako degustiraju vina iz berbe prethodne godine, setio sam se stiha:

„Ništa lepše u Srbiji nije, neg’ kad deda s unukom pije.”

Petar Samardžija

Foto: N. Stojanović