Krstač je, kažu Crnogorci, biser Crne Gore: „ljeti ga piju da se rashlade, a zimi da se ugriju”. Krstač ima grozd koji podseća na krst, po čemu je i dobio ime.

To je bela vinska sorta vinove loze koje nema nigde drugde, nego tu gde je nastala. Samonikla je i sama, a Crna Gora joj je preširoka. Kako je zapisao dr Marko Uličević, područje koje je zaposedala pre stotinak godina nije bilo šire od 40-50 kilometara. Kako onda, tako i danas.

Svi pokušaji da se ova prastara sorta, kojoj je rodno mesto, pretpostavlja se, selo Beri u Lješkom polju, prenese u druga vinogorja u svetu, ostali su bezuspešni. Za razliku od vranca, rođenog u obližnjoj Crmnici, koji se do danas proširio daleko izvan Crne Gore.

To što nije uspelo čokotu, uspelo je njegovom vinu: ono danas redovno stiže u mnoge krajeve sveta i nalazi se na vinskim kartama mnogih prestižnih restorana. U podrumu „Plantaža” u Podgorici, od grožđa koje se bere u Ćemovskom polju, na mikroklimatu „Nikolj crkva”, cede se dve kategorije krstača: kvalitetni i vrhunski. Prvi je u litarskoj, a drugi u boci od 0,75 litara. Oba spadaju u suva vina, što će reći da u litru vina ima manje od četiri grama neprevrelog šećera. Ukus i miris su im uravnoteženi.

Vrhunski krstač ima svetlozlatnu boju sa zelenkastim refleksima, koja starenjem prelazi u zlatnožutu. Aroma je svojstvena sorti, diskretna, ali na svoj način istovremeno i raskošna, dobro izražena, lepa, ljupka i vrlo prijatna. Po ukusu, vrhunski krstač je stasito vino, s telom i mišićima atlete, kako bi rekli Francuzi. Lepu svežinu ovaj crnogorski delija duguje župljanki, koja ima izražene kiseline koje njemu, po pravilu, nedostaju. Uz manje količine župljanke dodaje mu se i nešto rkaticelija.

Preporučuje se uz sva predjela od ribe, lagane čorbe, jela na bazi ribe i jaja, kao i uz bela mesa. Dobro rashlađen na 10 do 12 stepeni, krstač je, zahvaljujući svoj punoći, izvanredan i kao aperitiv.

Petar Samardžija

Foto: N. Stojanović, Pixabay, Pexels