Mnogi tragaju za smislom i načinima da unaprede svoj život i učine ga srećnijim i ispunjenijim. Lujza Hej, veliki motivator i najpoznatiji životni trener je inspirisala i našu poznatu pop pevačicu Kseniju Mijatović da promeni svoj život na bolje. Mada neki Kseniju pamte kao talentovanu košarkašicu, a većina je zna kao sjajnu pevačicu s posebnom bojom glasa, ipak, već neko vreme Ksenija inspiriše ljude ne samo izuzetnom energijom i glasom nego i svojim rečima.

– Volim ljude i volim da pričam, zato i volim da držim radionice – to je moj idealan ambijent! Moj koncept je oslanjajući se na Lujzu Hej rad na svesnosti, rad s emocijama... Vežbe i tehnike kojima se služim sam i sama isprobala. To su one tehnike koje pomažu da prevaziđemo sopstvena ograničenja, tehnike koje nas upućuju kako da se snađemo u situacijama kada nemamo dovoljno samopouzdanja, ili kada mislimo da ne posedujemo dovoljno kapaciteta da ih prevaziđemo.

• Šta je bio vaš okidač za promenu?

– Nezadovoljstvo koje sam osećala navelo me je da počnem da razmišljam o sebi i svom životu, iako je moj život naizgled bio fantastičan za sve ljude oko mene. Važno je da razumemo da je za naš život važno ono što mi mislimo o njemu i kako ga mi vidimo, a ne drugi ljudi. To je najčešća zamka u koju padamo... Ako svi drugi oko nas misle da nam je život divan i ako on jeste divan, ali po vrednosnom sistemu naše porodice, prijatelja – onda još osećamo i krivicu da bilo šta kažemo. Tada se zatvaramo za ono što istinski osećamo, a kada se ta osećanja dugo potiskuju – eto nama nezadovoljstva, koje ako se ne prepozna i ne reaguje na vreme, zaista može da naruši kvalitet života.

• Kako prihvatiti promene i koliko su ljudi spremni da se menjaju?

– Na fizičkom i emotivnom nivou se menjamo hteli mi to ili ne, jer nas svako životno iskustvo oblikuje. No, kada govorimo o duhovnosti kao stanju svesti (ne u religijskom smislu), nego kao stilu života koji živimo tj. kako se odnosimo prema sebi i drugim ljudima, onda govorimo o promeni koja mora da dođe kroz volju čoveka. Otpor prema promenama postoji zbog prirodne tendencije čoveka da stvara navike i zbog mnogih subjektivnih činilaca. Neretko mnogi od nas misle da promena obavezno mora da bude šokantna ili katastrofična. Istina je da to nije tako. Svaka promena je dobra, a najbolja je ona koju smo sami, svojim odlukama doneli u naš život.

• Kako je Lujza Hej ušla u vaš život?

– Rečenica Lujze Hej „Ako promenimo način na koji razmišljamo po mnogim pitanjima, možemo da promenimo ceo svoj život“ je zatreperila u meni dok sam gledala film o njoj. Nije stvar te rečenice, nju znamo odavno od mnogih duhovnih ljudi, stvar je u tome što je ona ponudila konkretne alate kako to i da učinimo. Lujza je iskoristila mnoštvo vežbi iz različitih psihoterapijskih modaliteta i uklopila ih vrlo mudro i precizno.

• Da li ste pre toga posećivali neke radionice za lični razvoj?

– Do tada nisam posećivala takve radionice između ostalog i zato što ih nije bilo u ovom broju koliko ih danas ima. Međutim, imala sam priliku da radim s vrhunskim psihoterapeutom u Beogradu, s kojim i danas imam komunikaciju i često tražim savete oko mog rada s ljudima.

• Lujza Hej je promovisala afirmacije. Da li su one po vama dobra tehnika?

– One jesu dobra tehnika, ali pripadaju polju prevencije, samomotivacije i rada na samopouzdanju donekle. Važno je da istaknem da što su individualnije to su delotvornije. Ono što radionica nudi jeste veliko spremanje života u smislu – gde smo sada, da li je to mesto na kom želimo da budemo, ako nije - gde želimo da budemo i kako. Veoma često radionice pomognu da razumemo bolje svoje odnose sa drugim ljudima i šta želimo od tih odnosa..

• Ljudi često ne znaju šta žele i mnogima jeste to problem…

– To je zato što rad na sebi nije samo intelektualan, da jeste ne bi nam trebali treneri, mnogo toga bismo mogli da naučimo iz fantastičnih knjiga izuzetnih pisaca kao što su Dostojevski i Tolstoj… Rad na sebi traži duboko preispitaivanje svega onoga što mi jesmo... Kada sam uradila jednu jednostavnu vežbu koja se ticala mojih nedovršenih studija nemačkog jezika i književnosti, shvatila sam posle 15 godina da ja ne želim taj fakultet! Nekada je teško doći do toga da sam sebi kažeš: „Ja to ne želim! I imam pravo da to ne želim!”

• Da li je to bio razlog da upišete psihologiju?

– Oduvek sam volela ljude, to znaju svi Novosađani koji me poznaju. Moja mama često kaže da sam se u mladosti družila sa celim gradom. To je istina, imala sam mnogo različitih društava – od sporta, muzike, škole, fakulteta... I danas volim ljude podjednako kao i tad. Želja mi je da inspirišem ljude da prigrle život obema rukama i fakultet mi je pomogao zaista mnogo.

• Kako je došlo do toga da počnete da držite radionice i na koji način ste se nosili sa sumnjama u iskrenost onoga što radite?

– Nije bilo teško da se odlučim da radim sa ljudima, bilo je pitanje trenutka kada će to nešto drugo biti, a da nije muzika. Nikada ne sumnjam u iskrenost onoga što radim jer sve ono što odlučim da radim – to radim zaista iskreno. Moja sumnja je bila da li radim ispravno, e zato sam i upisala studije psihologije i diplomirala sam 22. oktobra pre dve godine, da bih to što radim radila na najbolji način.

• Kako je to uticalo na vašu karijeru pevačice?

- Moja karijera pevačice odavno nije na top listi naše muzičke i medijske scene, ali je još uvek broj jedan na top listi moje duše.

• Kako sebe vidite u narednom periodu?

- U budućnosti sebe vidim okruženu ljudima koje inspirišem svojim rečima, sebe vidim kao presrećnu majku uspešnog muškog deteta. Nadam se, na nekom drugom meridijanu da bih malo zadovoljila i dete u sebi, večitog avanturistu, koji čezne za novim izazovima.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva, pixabay

Izvor: Dnevnik