Doživljaj starog Vranja
Našavši se u Vranju obreli smo se u Baba Zlatinom sokaku gde nas je privukla lepa, starinska kapija. Približivši se videli smo da je to Muzej Bore Stankovića, a kada smo ušli u dvorište kao da smo vremeplovom preseljeni u staro Vranje. Odmah nam je bilo jasno ko je baba Zlata i zašto je važna u životu budućeg velikog pisca srpske književnosti. Veoma poštovana u svojoj okolini 'Adžike, kako su Zlatu zvali, poticala je iz ugledne hadžijske porodice i bila je nepresušni izvor priča o starom Vranju koje je njen unuk upijao, a kasnije uobličio u dela neprolazne lepote.
– Bora je ovde rođen 31. marta 1876. godine i tu je živeo do 22 godine. Jako rano je ostao bez oba roditelja – sa pet je izgubio oca, mlađeg brata u drugoj godini života, a sa nepunih sedam majku. Ta porodična tragedija je uticala na formiranje njegove ličnosti, pa i na samo pisanje, jer je poznato da je Bora bio jedan od najvećih tragičara u srpskoj književnosti. Ostala mu je, očeva majka, baba Zlata koja je imala sedamdesetak godina kada je preuzela brigu o njemu – prenela nam je Lidija Ilić, kustos Muzej kuće Bore Stankovića.
Živeli su siromašno, ali baba Zlata je insistirala da se Bora školuje. Kao gimnazijalac već je počeo da piše i osnovao je literarnu sekciju. Prve pesme su mu objavljene u „Brankovom kolu“ i „Golubu“, vranjskom gimnazijskom časopisu. Poslednji razred gimnazije završava u Nišu, a potom odlazi u Beograd i upisuje pravo. Tada umire baba Zlata, njegov jedini oslonac u životu. Bora završava fakultet, ženi se sa Beograđankom Angelinom – Ginom Milutinović koja je bila obrazovana i mnogo mu pomagala oko sređivanja rukopisa. Dve godine nakon završetka studija Bora je bio primoran da proda svoju rodnu kuću i veoma je tugovao zbog toga.
– Kuću je prodao svešteniku Arsi Popoviću, čija je porodica tu živela do 1964. godine kada je Skupština opštine Vranje otkupljuje i priprema da bude muzej. Kuća je zvanično otvorena 18. juna 1967. godine. Na otvaranju su bile sve tri Borine kćeri: Desanka, Stanka i Ružica – otkrila nam je Ilićeva.
Posle fakulteta, upredo sa radom u državnoj službi nastavlja se i njegov književni rad. Drama „Koštana“ je objavljena 1900. godine i izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Prema rečima naše sagovornice prva Koštana je bila Zorka Todosić, a Mitketa je igrao čiča Ilija Stanojević, koji je bio i reditelj predstave. Roman „Nečista krv“ je izdat 1910. godine i predstavlja remek-delo naše književnosti kojim je Bora Stanković svrstan i u začetnika srpske moderne.
– Otišao je u jesen, kada sunce počne da „kapnuje“ kako je čuveni Mitke iz Koštane predviđao svoju smrt, ranjiv i željan kao njegov gazda Mladen, ili kao Jovča. Ono što mu je srce tražilo i duša iskala nikada nije imao. Ostala su dva nedovršena romana „Gazda Mladen“ i „Pevci“. U „Pevcima“ Bora opisuje svoje roditelje, pre svega svog oca Stojana koji je lepo pevao i kome je nadimak bio Pevac. Može se reći da je i sa te strane nasledio svoj umetnički dar – upućuje nas Lidija Ilić, kustos.
Kuća u kojoj je Bora Stanković živeo u Vranju je sagrađena u balkansko-orijentalnom stilu. To je bondručara čiji je krov pokriven ćeramidom. Dvorište kuće krasi bašta sa starim dudom, gde je bunar i letnja kuhinja. Po tadašnjoj tradiciji kada se gradi kuća prvo se iskopa bunar i zasadi neko rodno i dugovečno drvo – najčešće dud, koji i dan-dans rađa.
Na ulasku u kuću se nalazio doksat – neka vrsta trema ili balkona gde se ispijala kafa u popodnevnim časovima. Sama kuća se sastoji od tri prostorije: od gostinske, baba Zlatine i Borine radne sobe.
– Gostinsku sobu je imala svaka kuća u Vranju. Obično je bila najosvetljenija, uvek je bila nameštena kako mi ovde u Vranju kažemo „ukutkana“. Nameštena je poluorijentalno i u njoj se nalazi vitrina sa Borinim knjigama i časopisima s kojima je sarađivao. Na policama su poređani sahani – bakarno posuđe koje se koristilo isključivo u svečanim prilikama. Pored prozora su minderluci (otomani sa jastucima) koji su služili za sedenje – objasnila nam je Ilićeva.
U baba Zlatinoj sobi se nalazi i razboj na kojem je tkala, gvozdeni krevet koji je bio skupocen u ono vreme, jer se spavalo na prostirkama na podu. Samo najbogatije kuće su imale krevete! Karakteristični za Vranje su visoki zidovi koji opasuju kuću koji su zidani od čerpića – nepečene cigle sušene na suncu. Kapija je bila dvokrilna od drveta ili kovanog gvožđa (u bogatijim kućama), a iza kuće se nalazio kapidžik – sporedna vrata koja povezuju susedna dvorišta.
– Da bi se žene što manje pokazivale na glavnoj kapiji i izlazile na ulicu, one su se družile preko kapidžika, išle iz jednog dvorišta u drugo tako da se cela jedna mahala mogla obići, a da se ne izađe na sokak. Sada, kada se prođe kroz tu malu kapijicu ulazi se u susedno dvorište gde se nalazi Pribojčićeva kuća koja je pripadala čuvenom vranjskom trgovcu, koji je većinu stvari sačuvao kada se Bora iselio za Beograd. Trenutno se tu nalazi uprava muzeja, ali plan je da tu bude smešten Muzej vranjske gradske pesme koji će biti povezan sa Borinom kućom – ukazala je Lidija Ilić, kustos Muzej kuće Bore Stankovića.
Obišavši ovu kuću gde je čuveni pisac odrastao poželeli smo da se ponovo vratimo Borinim delima i obogaćeni ovim iskustvom ih čitamo na neki drugi način imajući pred očima sve ove detalje koji boje Stankovićeva dela.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje
Izvor: Radio Subotica