Ćup zlata za kuću Čavića
Kada se nađete u Novom Pazaru i prošetate čaršijom za oko će vam zapeti jedno zdanje koje ne pripada ni orijentalnom miljeu, niti srpskoj tradicionalnoj arhitekturi. Sada je u lošem stanju, ali početkom XX veka bila je pravo čudo Novog Pazara, prava moderna palata na dva sprata!
– Sagradio ju je Šahsuvar Beg Čavić, koji je bio sin Osmana Čavića. On je bio izuzetno pametan i vispren mladić koji je mnogo putovao, a u Solunu video istu ovakvu kuću. Mnogo mu se svidela i platio je suvim zlatom da se identična kuća napravi u Novom Pazaru – upućuje nas dr Ljiljana Lešević Lukić iz Turističke organizacije Novog Pazara koja je bila naš vodič.
Porodica Čavić je bila jedna od najuglednijih i najbogatijih novopazarskih begovskih porodica, koja vodi poreklo iz Sjenice. Osim posedovanja imanja, tj. čitluka, Čavići su se bavili i trgovinom – bili su veletrgovci strateškom robom kao što je so, šećer i gas (petrolej za lampe). Naglasili bi smo da je početkom XX veka Novi Pazar bio ključna raskrsnica između Otomanske imperije, Austrougarske i Kraljevine Srbije. Oni su robu uvozili direktno preko Soluna i Skoplja, a potom je distribuirali širom Sandžaka, Kosova i Crne Gore. Ovaj posao im je donosio ogroman profit u zlatu. Zato možda i nije netačno da su prema predanju izgradnju palate platili ćupom zlata!
Sagrađena 1911. godine na početku tadašnjeg Ejup-begovog sokaka (u današnjoj ulici Stevana Nemanje, preko puta Žitnog trga). Da bi bila identična zgradi u Solunu po begovoj želji za gradnju su angažovani arhitekta i majstori baš iz ovog grada na Egejskom moru. Sazidana je palata u stilu akademske arhitekture sa elementima secesije sa monumentalne tri etaže (parter, prvi i drugi sprat) neobično velikim prozorima za Novi Pazar i terasama koje do tada nisu bile viđene u sandžačkoj arhitekturi. Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture ovo je prva kuća u Novom Pazaru zidana ciglom i pokrivena crepom.
Ni njena unutrašnjost nije zaostajala za spoljašnjim izgledom. Opremili su je skupocenim nameštajem, tepisima, kristalnim lusterom iz Trsta dok je posuđe stiglo iz Istanbula. Sve je upućivalo na lep i udoban život u njoj…
– Međutim, u to vreme ova kuća nije naišla na odobravanje kod lokalnog stanovništva. Pre svega zato što je bila visoka i žene su smatrale da Čavić napravio kuću da bi sa trećeg sprata gledao tuđe žene i ćerke po okolnim avlijama. Novopazarke su ga prema legendi tada proklele. Ta kletva kao da je uspela zato što od trenutka kada je sagrađena i opremljena kuća niko iz porodice Čavić u njoj nije prenoćio – otkriva nam Ljiljana Lešević Lukić.
Iako prokleta ova zgrada nije decenijama zvrjala prazna – pretvorena je u javni objekat. Odmah nakon Prvog balkanskog rata tu je smešten štab Ibarske divizijske oblasti. Tokom Prvog svetskog rata (od novembra 1915), austrougarska vojska u njoj drži štab Okružne komande, a nakon rata zgradu preuzima Oblasni štab srpske vojske. U mirnodopskom periodu Čavići zgradu daju u zakup za potrebe novopazarske gimnazije. Nakon Drugog svetskog rata zgrada je nacionalizovana i u nju je smeštena osnovna škola. Tako je bilo do šezdesetih godina XX veka da bi potom postala sedište Trgovinskog preduzeća „Sloboda” koje je kasnije ponelo naziv „Uniprom”…
Prokletstvo kao da je obeležilo ovu zgradu pa se njeni „stanari” tu nisu dugo zadržavali. Društveno trgovinsko preduzeće je propalo, a potom je donet zakon o restituciji. Konačno da se zgrada vrati naslednicima Čavića u ruke, ali ne lezi vraže… Iako više nije postojao problem njene visine – nikle su okolo i druge visoke zgrade pojavili su se drugi problemi. Naime, na ovu zgradu polaže pravo veliki broj naslednika, tako da se ona ne može koristiti za stanovanje – prosto se ne može tako izdeliti da svakom pripadne njegov deo. Drugi problem je što naslednici sami nemaju sredstava da je obnove, a to joj je preko potrebno posle više od 100 godina postojanja. Zato je kuća danas u izuzetno zapuštenom stanju, fasada se ljušti i zgrada propada.
Ukoliko ste se, kao i ja, upitali za sudbinu njene bliznakinje u Solunu – moram priznati da je ona ostala skrivena. Možda je stradala u katastrofalnom Velikom požaru u Solunu 1917. godine, koji je progutao preko 32 posto grada i uništio skoro kompletnu otomansku i jevrejsku četvrt sa upravo takvim gradskim kućama. U svetlu ovih okolnosti čini se da je kuća Čavića još dragocenija i da bi je trebalo sačuvati.
– Trenutno je ova zgrada u komplikovanom procesu restitucije. Nadamo se da će se pronaći pravo rešenje i da će ona postati muzej ili nešto čime će se Novopazarci ponositi – zaključuje naš vodič dr Ljiljana Lešević Lukić iz Turističke organizacije Novog Pazara.
Nijedna kletva ne traje više od 100 godina pa je vreme je da se ti okovi kletve skinu. Zato se i nadamo da će obnova gradskog jezgra i Novopazarske tvrđave za koju su grad Novi Pazar i država odvojili sredstva dotaći i ovo lepo zdanje. Vreme je da palata Čavića ponovo zasija kao neka kulturna ustanova jer je upravo ovo zdanje deo jedinstvene priče koja čini ovaj grad baš onakvim kakvim jeste – mestom ukrštanja tradicija, kultura i ljudi velikog srca.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, wikimedia Emir Mehović i Miomir Magdevski