Bez klepeta nanula
– Muzej Ras je najstarija institucija kulture u Novom Pazaru. Zgrada u kojoj je smešten potiče iz XIX veka i napravljena je kao osmanska srednja škola tj. ruždija. U jugoslovenskom periodu prvo je bila učiteljska, potom zanatska škola, i sve do sedamdesetih godina XX veka koristila se u te svrhe, a onda je odlučeno da postane muzej. Zanimljivo je da se sama zgrada nalazi na mestu ostataka osmanskog hamama iz XVI veka, a ispod njega su ostaci iz rimskog perioda. Tako da imamo oko 2.000 godina istorije samo na ovom jednom malom mestu – govori nam u jednom dahu istoričarka umetnosti Enisa Huseinović, iz Muzeja RAS u Novom Pazaru.
Enisa je završila studije i masterirala u Istanbulu i dobro poznaje osmanski (jezik koji su Turci upotrebljavali od XIV do XX veka). Želela je da u ovom carskom gradu doktorira i ostane, ali je shvatila da će bez obzira na to što tečno govori turski i što je kulturom i verom bliska Turskoj tamo uvek biti strankinja. Otišla je iz grada na Bosforu, koji joj je u srcu i vratila se kući u rodni Novi Pazar gde je ubrzo pronašla svoje mesto u Muzeju kojem je baš trebao stručnjak njenog profila. Prati nas dok šetamo muzejom i skreće pažnju na detalje koje mi, laici, skoro i ne primećujemo. Kada su se pred nama našle tkanine sa zlatovezom poželeli smo da nešto više saznamo o njima.
– Kada bi buduća snaja donela tkanine sa zlatovezom svekrvi, mladoženjina majka je znala kakva joj snaja dolazi u kuću. Po njima je mogla da vidi da li je i koliko vredna, kreativna, pažljiva, strpljiva i kakvog je vaspitanja... Nažalost, ovu veštinu su žene prestale da neguju u drugoj polovini XX veka – kaže naša sagovornica.
Među brojnim etnološkim predmetima pažnju nam privlače sedefom ukrašene nanule. Neobično nam je što su bez kožnih kaiševa, ali mislimo da ih je pogrickao zub vremena. Enisa nam objašnjava da te nanule nikada nisu ni imale kaiševe! Zanimalo nas je kako je moguće hodati u njima, a naš vodič kroz muzej nam otkriva da nisu služile za hodanje već za dvorenje. Pretvorila sam se u znak pitanja jer kod nas u Vojvodini dvoriti nekoga znači služiti, posluživati. Snaje su dvorile goste i starije ukućane. Zato mi i nije bilo jasno kako se može dvoriti ako se ne možeš pomeriti, a naša sagovornica navodi primer iz svoje porodice.
– Ova tradicija je vezana za vreme kada snaja dolazi u kuću. Kada se mama udala, kaže njoj moja nana „snaho hajde da dvoriš“ a to znači da je nana pozvala rođake i svoje bliske prijateljice. Sve su se obukle u svečane tradicionalne nošnje, ne zna se koja je lepša i bogatija i svaka je dovela svoju najmlađu snaju. Snaje, takođe svečano obučene, stoje na ovim nanulama i dvore. I tako satima, dok ostale žene sede na minderlucima, služe se kafom i kolačima, pričaju, druže se... A snaje stoje, ne pričaju i ne pomeraju se – uverava nas Enisa Huseinović.
S današnjeg gledišta sve nam to izgleda besmisleno i rekli bismo „grozne svekrve“ i „jadne snaje“. Čak nam ovaj prizor izgleda i ponižavajući za mlade žene... Nije nam jasno u čemu je poenta?
– Suština je bila drugačija.To je bio način da starije žene odmere svoje snaje. Da procene kakve su, kako reaguju na teškoće jer su želele da u kući ne bude svađe i izliva besa. Zapravo, to su bile umne igre da se vidi da li je snaja strpljiva, mudra, izdržljiva... Zato su nanule ovakve i zato je služilo dvorenje – otkriva nam Enisa.
Nakon ove priče na nanule ukrašene sedefom gledam još pažljivije i nisu mi više tako lepe. Nastojim da zamislim kako izgleda stajanje na njima i mobilisanje svih unutrašnjih snaga da se ne spadne, ne sklizne i ne obruka mlada devojka i porodica u koju je ušla. Pokušavam da zamislim kako gleda starije žene ispred sebe kako jedu i piju, pričaju, šale se, a ona stojim kao kip... Mora biti sve vreme prisutna, ne može ni da odluta u mislima jer ako je nešto pitaju mora im spremno odgovoriti. I to ne traje desetak minuta, nego može potrajati i nekoliko sati. Kakav ispit zrelosti! Uh, nije bilo lako mladim ženama u tim davnim vremenima.
Sada na ovu zgradu koja pripada stilu tipične osmanske kuće sa dve etaže gledam drugim očima. Primećujem da je dvorište opasano zidovima da bi porodica koja tu živi imala svoju privatnost. Gledam sprat sa isturenim delom na kojem su prozori. Baš tu se nalazi divanhana, soba za razgovor i primanje gostiju, neka vrsta današnje dnevne sobe gde su u prošlosti snaje dvorile. Zato i služe muzeji da nam dočaraju i približe prošlost. A ovaj Muzej ne samo da čuva običaje i kulturu grada, kolektivno sećanje i identitet, nego i pohranjuje preko šest hiljada eksponata u svojoj zbirci. Odlikuje ga kompleksnost jer se sastoji od arheološkog, istorijskog, etnološkog i odeljenja primenjene umetnosti. Zanima nas koji je eksponat najvredniji.
– Mislim da je najbitniji kutak našeg muzeja na etnološkom odeljenju, tradicionalna srpska i tradicionalna bošnjačka soba, jer one na najbolji način simbolizuju multietničnost ovog grada i sve ono što mi vekovima baštinimo – ističe Enisa Huseinović, iz novopazarskog Muzeja RAS, a moji utisci iz Novog Pazara potvrđuju da je zaista tako.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Muzej Ras Novi Pazar