Sport je rat u kome jedino nema pucanja - reči su čuvenog vizionara i pisca Džordža Orvela. Stvarnost nas sve više i sve češće uverava da je ovaj veliki pisac bio u pravu, jer je sport sve manje igra i uživanje, a sve više borba za rezultat, po bilo koju cenu. Da li je zdravlјe zalog i da li zaista ulog mora da bude tako velik? O tome razgovaramo s našim olimpijcem u dizanju tegova, Leopoldom Herenčićem, sportistom koji ne samo da je zdrav i krepak, nego i dan danas, sa 70 godina trenira i sprema se za Olimpijadu za veterane.

- Ljudski san ne bi trebalo da bude dugovečnost, nego da budemo zdravi do poslednjeg daha. Da živimo kvalitetno do kraja. Nije biti zdrav samo odsustvo bolesti. Mi smo kompleksna bića i da bi život bio kvalitetan trebalo bi ujedniti: zdravu ishranu, primerenu fizičku aktivnost, emocionalnu stabilnost i dobre odnose s okolinom. Ali i ne samo to, važno je i da mentalno i duhovno napredujemo. To su sve karike u lancu, a zna se: lanac je jak koliko je najslabija karika jaka.

• Dizanje tegova nije lak sport, kako ste ga odabrali?

- Nisam odabrao, ono je odabralo mene. Kao dete bio sam gimnastičar, a kasnije sam želeo da budem fudbaler i to sam kao dečkić trenirao. Bio sam brz i okretan. Kada sam posle završene osnovne škole u Odžacima otišao kod ujaka u Rijeku, nastavio sam da treniram fudbal u lokalnom klubu. Kako i fudbaleri ne treniraju samo na travi, nego se deo treninga odvija i u teretani, svi su primetili da meni to dizanje tegova ide lako, da spram svoje težine mogu mnogo da podignem. Čak su mi i predlagali da se time bavim, ali sam ja više voleo fudbal i smatrao da je dizanje tegova sport kamenog doba.

• Šta je uticalo da promenite mišlјenje?

- Dizači tegova s kojima sam se sretao u teretani spremali su se za Prvenstvo Hrvatske u Vukovaru. Kako Odžaci nisu daleko, to sam video kao priliku da vidim majku, a uželeo sam se kuće... Nisam dugo trenirao, samo su mi pokazali tehniku, ali sam na tom prvenstvu bio prvak i tako sam bio uvučen u taj sport. Posle završene škole sam otišao u vojsku i tu sam na svearmijskom prvenstvu bio drugi u vojničkom višeboju. Po povratku iz vojske, moj brat me je pozvao da mu se pridružim u Nemačkoj. Tamo sam počeo da radim na građevini, ali mi se to nije svidelo. Otišao sam u Štutgart i tragajući za teretanom, moram reći igrom slučaja, jer jezik još nisam znao, nabasao na klub dizača tegova. Oni su me prihvatili i tako sam ozbilјno počeo da treniram.

• Kako ste dospeli na Olimpijadu?

- Posle nekih 6-7 meseci pozovu me u olimpijski centar u Manhajm, gde je bio najjači klub u Nemačkoj. Tu sam imao vrhunskog trenera iz Amerike. Godinu dana pre Olimpijade u Minhenu, ja odem u Sarajevo na državno prvenstvo. Kada su me Bosanci videli kako dižem tegove, srede mi knjižicu da mogu da se takmičim za njih. Na tom prvenstvu sam popravio državni rekord za 30 kg! Taj rezultat mi je doneo čast da budem prvi jugoslovenski dizač koji ide na Olimpijadu. Angažovan je sjajan trener Sokolov iz Sovjetskog Saveza koji je sa mnom radio tih godinu dana pred Olimpijadu u Minhenu. Tamo sam postavio novi olimpijski rekord, ali ne zadugo, pretekao me je bugarski takmičar…

• Da li je istinita anegdota da ste skočili više iz mesta nego je tadašnji atletičar, a posle novinar i pisac Pavle Malešev?

- Istinita je. Pavle i ja smo se jednom prilikom takmičili ređajući strunjače ko može više da skoči. Desilo se da sam bio bolji za visinu jedne strunjače. Možda to na prvi pogled i nije tako čudno, ali bih otkrio da je razlika u visini između mene i Pavla očigledna. Naime, Pavle je kao i svi desetobojci i skakači bio visok i imao duge noge, a ja kao mnogi gimnastičari i dizači tegova ne, ali sam uprkos tome uspeo da skočim više od njega.

• Kako je tekla vaša dalјa karijera?

- Pošto sam u međuvremenu završio fakultet fizičke kulture, počeo sam time da se bavim u Nemačkoj. Bio sam i kondicioni trener u fudbalskom klubu Bajern i tamo se susreo s nedoumicom kako da sportisti treniraju, kako i kada da se hrane i kakav im je odmor potreban da bi krajnji rezultat bio maksimalan, a da time ne ugroze svoje zdravlјe. Shvatio sam da je oporavak mnogo važniji od zamora.

• Danas radite kao kondicioni trener. Kako radite sa sportistima?

- Kada radim sa sportistima najvažnije mi je da budu zdravi, ali ne samo da budu zdravi dok se bave sportom, nego i kada im se sportska karijera završi. Odgovorno vam tvrdim da vrhunski sport nije zdrav, oko 80 procenata sportista koji su završili sportsku karijeru ima ozbilјnih problema sa zdravlјem. Oni su istrošeni, pohabani. Dobro je rekao Duci Simonović to nije sprot, to je cirkus. Uostalom marketing u sportu je jedan od 5 najunosnijih legalnih poslova na svetu!

• Kakav bi trebalo da bude odnos prema sportu po vama?

- Razlog bavlјenja sportom bi trebalo da bude uživanje, a ne novac, slava, uticaj... Mišlјenja sam, ako se ne igraš, ako ne uživaš, nemoj se ni baviti sportom. Pogledajte malu decu kako se igraju, ona nikada neće reći da su umorna, mada će se desiti da padnu u san čim sednu kod mame u krilo – e, to je sport. To je prava priča o sportu!

• Sportisti su izloženi izuzetnim naporima i imaju mnogo veću potrebu za regeneracijom od običnih lјudi. Kako rešiti da opravak bude delotvoran?

- Ne samo sportisti, svi smo izloženi tom pogubnom uticaju moderne civilizacije: jedemo hranu koja je tretirana pesticidima, potom prerađenu, hranu kojoj su joj dodati razni aditivi da bi bila ukusnija, ne pijemo čistu izvorsku vodu, živimo okruženi i izloženi raznim elekromagnetnim zračenjima... Naše telo ima sposobnost da se isceli i regeneriše, ali danas, više nego ikad u lјudskoj istoriji, sve mu je teže. Te probleme, nastale teškoćom da se rešimo štetnih materija koje se talože u organizmu, zovem civilizatoza, jer pre nego što dođe do neutralisanja kiselina i toksina, oni oštećuju ćelije, tkiva, žlezde, organe, čašice, zglobove i ometaju telesne funkcije.

• Da li je moguće izbeći „civilizatozu“ odnosno probleme koje donosi moderna civilizacija?

- Smatram da je za zdravlјe najvažnije pravilo: otkloni uzrok, rešićeš posledicu. Problem je u tome da ne umemo sebe da pratimo i da se osluškujemo, niko nas tome nije naučio. Organizam uvek da signal, samo je važno da ga mi uočimo i prepoznamo. To vam je kao da idete autom kroz grad i ne poštujete saobraćajna pravila, ne obraćate pažnju na znake, na semafore i na kraju se sudarite, pa se pitate kako vam se to dogodilo. E, pa dogodilo se, jer niste poštovali nijedno pravilo, ni na jedan znak niste obraćali pažnju – isto vam je tako i sa zdravlјem!

Marina Jablanov Stojanović

 Foto: Radivoj Hadžić Dnevnik, pixabay

Izvor: Dnevnik