Dunavski samuraj
– Još kao dete više puta sam sanjao jedan san, kako na pesku radim neke spore i čudne pokrete i stalno sam istraživao koja bi to veština mogla da bude. Na ovim prostorima prvo se od istočnjačkih sportova pojavio džudo, pa sam počeo da ga treniram. Potom sam čuo za karate, pa sam i to uporedo krenuo da vežbam. Kate su mi bile zanimlјive, ali ništa od toga nije ličilo na moj detinji san. Kada sam se susreo s tai či čuanom, tek tada sam shvatio da to je ono što sam sanjao! – krenuo je priču Beočinac Predrag Komlјenović -Komša, kako njegovi sugrađani vole da ga nazovu. Osim što godinama vežba tai či, planinari i bavi streličarstvom, ipak su njegov život pre svega, obeležile borilačke veštine, jer osim što je džudista, karatista, Peđa je i majstor kendoa – japanske veštine mačevanja.
● U vreme kada ste vi učili kendo, nije postojao ovakav klub u Novom Sadu, zar ne?
– Da bih savladao ovu samurajsku veštinu išao sam kod majstora Mladena Jeličića u Šabac zajedno s Goranom Roglićem i njegovom porodicom. Bilo je naporno, ali želјa i lјubav prema kendou su bile iznad napora. Tako smo Goran i ja osnovali prvi kendo klub u Vojvodini. Sada postoje dva kluba, oba u Novom Sadu.
● Koliko kendo liči na ostale borilačke veštine?
– Postoji jedan prelep običaj, a on je manje-više u svim borilačkim veštinama: kada se uđe u dođo (prostor gde se vežva, a bukvalni prevod je mesto znanja) svi se moraju nakloniti tom mestu u kome će nešto da nauče i gde će i oni biti nekome učitelјi. Svaki susret dve osobe u dođou počinje na isti način – naklonom, da li će oni nešto razgovarati ili se boriti sasvim je svejedno. To je znak poštovanja prema onom s kojim razmenjuješ iskustvo i znanje. Ja volim da se ponekad obratim klincima tako što kleknem i poklonim im se, njihova reakcija je uvek zaprepaštenje i oduševlјenje, jer kad se ovako jedna lјudeskara pokloni švrći, onda to i ostali vide i oni se drugačije ponašaju prema početnicima.
● U običnom životu kao da smo zaboravili da izražavamo poštovanje…
– Pravi učenik nikada ne zaboravlјa na zahvalnost prema svima onima od kojih je nešto naučio i stekao iskustvo. Zato je običaj da se na kraju pokloni i zahvali svome partneru ili učitelјu. Ovo bi uvek trebalo da imaju na umu ma šta radili u životu. Zahvalnost uvek treba iskazati prema onima s kojima se dele iskustva i stiču nova znanja. Vreme koje se odvoji za učenje je vreme kada se pred ulaznim vratima ostavi ego, kada se vreme posveti samo sebi, svom telu i svojoj duhovnoj snazi, kada se ne procenjuju i ne odmeravaju lјudi oko sebe. Drago mi je da mogu da kažem da smo ovde svi jednaki i svako radi prema svojim sposobnostima i mogućnostima.
● Da li majstori kendoa nose neka posebna obeležja?
– Ne postoje nikakva obeležja, kada uđemo u salu svi smo jednaki, a razlika je samo u stepenu koliko je ko naučio. Postoje dva načina učenja – jedan je kako treba, a drugi kako ne treba i oba su dobra. Onog momenta gde napravimo grešku, gledaćemo sledećeg trenutka da je ispravimo. No, treba da shvatimo da ćemo grešiti, jer smo ograničeni čulima, a ono što moramo da naučimo je da se ne lјutimo na svoje greške, ali naučićemo i da se ne lјutimo na druge, jer i oni greše kao mi… Tu se uči prihvatanje i odgovornost za ono što činiš. To što se uči u borilačkim veštinama može da bude primenjivano u svakom trenutku u svakoj situaciji bez obzira šta radite i čime se u životu bavite.
Branje zvezda i figure od vazduha
– Postoji jedno mesto gde volim da vežbam, to je livadica kod nadvožnjaka za plažu na Dunavu kod Beočina. Ljudi koji tuda prolaze mogu da me vide da radim tai či čuan. Često radoznalo pitaju „šta ja to radim”, a ja im odgovaram „da pravim figure od vazduha”… Kada vežbam noću, onda obično kažem „da berem zvezde i kada napunim pune džepove idem kući – rekao nam je kroz osmeh Predrag Komlјenović.
● Da li je kendo pogodan za dečiji uzrast?
– Ova divna veština je sjajna za decu, jer vežba pažnju, prisutnost, situacije se moraju rešavati u trenutku. Duh i um se toliko uvežbaju da nema razmišlјanja šta ću sada, već na akciju se odgovara akcijom. Šteta je što je skupo bavlјenje kendom, jer najjeftinija oprema košta 500 evra, što je puno za naše uslove, a bez opreme može da se radi samo par meseci. S druge strane sasvim drugi osećaj je raditi u opremi – maska za lice suzi vidik, pa štitinici, oklop, zaista se osećaš kao samuraj!
● Koja vam je najlepša uspomena vezana za kendo?
– Najlepše iskustvo mi je bilo na seminaru u Budimpešti: bilo je oko 500 kendoka iz čitave Evrope. Polagalo se i za majstorska zvanja. Tad sam prvi put imao doživlјaj kako je to izgledalo u pravim bitkama: bila je paklena vrućina, a svi mi u sali s limenim krovom pod punom opremom. Posmatralo nas je šest Japanaca i prosto mi je neverovatno koje su oni sve detalјe zapazili dok su gledali kako se nas 500 u isto vreme bori! To mi je bilo neverovatno iskustvo!
● Da li su svi polagali za majstorsko zvanje?
– Polagalo je oko 180, a samo 60 je steklo zvanje majstora. Jako velika selekcija je bila i bio sam ispunjen radošću što sam i ja među tih 60 odabranih. Prednost ove veštine je što ima samo jedan savez za čitav svet i nacionalne federacije po državama. Ona pravila koja važe u Tokiju, važe i u Novom Sadu. Isto je i što se tiče treninga, etike, pravila ponašanja – svugde je jednako bilo to u Nјujorku, Novom Sadu ili Kjotou. Još jedna stvar je lepa, svaki kendoka gde god da se nađe u svetu biće prihvaćen kao da je član tog kluba.
● Da li to znači da ne postoji rivalstvo?
– Jedno od pravila u kendou je da ne postoji rivalstvo, već drugarstvo. Kada sam radio s decom prvo što sam im rekao da oni nisu jedno drugom protivnici, već su oni drugari koji razmenjuju znanje i koji stiču dragoceno iskustvo. Kendo je veština koja se uči, a sportovi se treniraju. Najpravilniji izraz za kendo klubove je da su to kendo škole…
● Filozofija borilačkih veština često postane i način života onih koji ih upražnjavaju. Da li je i s vama tako?
– Kendo je način života, ne kažem bili su to i džudo i karate, jer i ove veštine imaju svoju filozofiju, ali smo mi od toga napravili sport i osiromašili ih. Od 70-ih godina prošlog veka počeo je trend takmičenja i više nije bila važna ni dubina ni širina ovih veština, nego da se nauči nekoliko tehnika, stekne snaga i pobeđuje. Zapadnjački način razmišlјanja je takmičarski – neko mora biti prvi. Ali ako veštinu posmatramo kao tortu i ako ćemo pojesti samo šlag, onda ne uživamo u torti, ali kada se jede celo parče, tek onda se oseti harmonija ukusa… I još nešto, ne pobeđuje bolјi, to je stvar sreće i trenutka. Ne treba tome pridavati značaj, najveća je pobeda kada zamahujući mačem pobediš svoju ograničenost, uskogrudost i sve loše što se nosi u sebi. E, to treba pobediti!
● Koliko borilačke veštine pomažu da se susretnemo sa samim sobom?
– Ovo su veštine koje razbijaju ego, lјudi s velikim egom se ne zadržavaju, zato što se vrlo brzo pokaže ono što oni jesu, a ne ono što misle da jesu. Borilačke veštine ih razgolite. Meni je bio problem kada sam posle džudoa i karatea počeo da učim tai či čuan koji je potpuno fluidan, neverovatno povezan, prepun lepote i elegancije… Na početku to nisam mogao da izvedem, jer sam imao krut stav. Bio sam zapanjen svojom nesposobnošću da izvedem dva fluidna pokreta. To veoma razbija ego!
● Šta vam je donelo upražnjavanje ovih istočnjačkih veština?
– Velika je mudrost majstora koji su svoja znanja pretočili u pokrete, kao što u jogi asane (određeni položaji) izazivaju specifične reakcije u telu, duhu i energiji. Istakao bih to da se uči da se živi se u onom momentu u kojem si sada – znači biti prisutan ovde i sada, jer nema ni pre ni posle. Ove veštine me održavaju u dobrom zdravlјu, potom mi donose dobar mentalni stav i unutrašnji balans. Svi smo mi na ovim prostorima prolazili kroz veoma stresne situacije, a ove veštine su mi pomogle da održim stanje smirenosti duha. Lakše se prihvataju novonastale okolnosti. Većina moje generacije je kroz ovu tranziciju prolazila veoma teško, neki su izgubili zdravlјe, drugi se propili… Ja sam kroz to prošao kao pas kroz rosu, a bio sam i ja u situaciji da dve godine idem na posao, a ne dobijam platu… Eh, da, i to je prednost ovih veština, mi smo svi veseli lјudi!
Marina Jablanov Stojanović
foto: privatna arhiva