- Verujem da je šaman nekad bila osoba u bilo kom mestu kod koje svi idu da traže pomoć, savet, lek... Osećam da sada ljudi počinju da bude takva iskustva u sebi samima, jer učimo mnogo, brzo i toliko je znanja dostupno... Tako da nisam sasvim sigurna da je sada reč „šaman“ rezervisana za samo određenu osobu. Šaman je polje razumevanja, a ne osoba. Ja sam to polje u sebi otvorila, a to mi daje mogućnost da radim s ljudima. To polje otvara moju intuiciju, empatiju, strast - rekla nam je Kanađanka irskog porekla Don Densing Oter koja je prošle godine boravila u Novom Sadu, a sada nam opet dolazi.

• Da li dolazite iz porodice gde su se takva znanja i prakse prenosila s kolena na koleno?

- I da i ne. Moja porodica je iz Irske. Mnogo generacija unazad bilo je predaka koji su se bavili isceliteljstvom. S druge strane, moji roditelji su veoma reliogiozni katolici, tako da moj put nije naišao na njihovo odobravanje, niti na razumevanje.

• Kako ste došli u dodir s šamanizmom?

- Kao dete bila sam veoma empatična i s lakoćom razumevala ljude, imala dobru konekciju sa prirodom, životinjama... Ipak, kako sam odrastala, postala sam prilično cinična. Mislim da mi je to spasilo život, jer kada ste izuzetno osetljivi, a svet grub, nije lako opstati. Tako sam postala veoma intelektualna, analitična i na mnoge načine se samouništavala. Postala sam radoholičar i imala poremećaj u ishrani. Često sam se razboljevala. To je rezultiralo leukemijom kada sam imala 28 godina i zamalo umrla. Tada, kada mi je život visio o koncu i ostala samo krhka nada u spas, otišla sam kod šamana Menforda Lukasa, koji mi je spasao život, a posle postao i moj učitelj. Od tada je prošlo 20 godina, puno toga sam naučila, iskusila i još uvek produbljujem i proširujem svoje znanje i iskustvo koje sada prenosim drugima.

• Iz sadašnje perspektive da li se šaman rađa ili se postaje?

- Već sam pomenula da sam došla na ovaj svet izuzetno osetljiva, sa sjajnim opažanjem: mnoge stvari, koje drugima nisu očigledne, meni su bile. To je nešto sa čime sam došla. No, nisam znala kako to da razumem i koristim. Ovo što danas znam, naučila sam od majstora. Upoznala sam ljude koji su rođeni kao šamani: kada odem u Južnu Ameriku, tamo se tačno zna koje dete treba učiti baš tim veštinama. Mi ovde nemamo isti pristup. Hiljadama godina unazad, u Evropi je postojala šamanska kultura i ona je s namerom uništena. Zato i učim druge, jer su ljudi gladni znanja, mada ona već negde duboko u njima postoje, ali je potreban neko da to da izvuče na površinu.

• Da li vam je naporno da vodite druge ljude?

- To je zapravo privilegija. Znam da zvuči kao da može da bude teško, ali takođe mogu da razlikujem moj lični od tuđeg bola. Shvatam to i ne preuzimam njihov bol, to nisu moje priče, mogu da saosećam i razumem mnogo stvari koje ljudi podele sa mnom, jer sam i sama proživela dosta nasilja u svom životu, ali ne osećam to kao teret, već mislim da je velika čast što neko to želi da podeli sa mnom. Nikad nema srama, šta god da osoba podeli sa mnom, bez obzira na to šta je proživela, čak iako i dalje oseća stid, teret, krivicu. Nema srama pogotovo kad želiš da postaneš bliži s drugom osobom.

• Da li može da se kaže da je sada vreme preporoda šamanizma? Mnogo ljudi ima iskustva sa šamanima ili uče kako da i sami to postanu… Šta mislite o tome?

- Ne mogu da objasnim otkud baš sada toliki razvoj šamanizma, osim možda da smo dugo živeli sa zarobljenim umovima. Kada pogledam svetsku politiku, vrlo je lako shvatiti zašto nam je potreban šamanizam. Udaljeni smo od prirode, naročito u zapadnom svetu, samo uzimamo i ne zanimaju nas posledice po Zemlju, vodu i po nas same, čak ni šta ostavljamo generacijama koje dolaze. To nije održivo. Ne možemo tako da nastavimo. Nije to samo da brinemo za okolinu, suština šamanizma je da sve bude u dobrom odnosu.

• Da li biste nam to objasnili?

- Evo, na primer, naš susret. Meni je bitno ne samo da vi i ja budemo dobre jedna prema drugoj, već i da smo u pravom odnosu. Tako da iz ovog susreta nešto izađe, da ima veći uticaj. Obe imamo tu želju. Ne želim samo da se upoznam sa vama, već i da se zapravo povežem sa vama. Želim da svoju istinu i istinu mog naroda približim vama i obrnuto. Kad to uradimo, više brinemo jedna za drugu. To ne važi samo za nas dve, već za ceo svet. Ukoliko se tako ponašam i živim tako, postajem smirenija i miroljubivija, postajem primer drugim ljudima.

• Kako šamanska praksa može da se koristi u običnom životu?

- Ja to praktikujem stalno, jer je veoma bitno biti ljudsko biće i imati dobre odnose u svom životu. Ako moj odnos sa mojom decom nije dobar, onda nemam šta ikog da učim. Moj život je kao radno okruženje, gde učim kako da budem bolje ljudsko biće, kako da budem u pravim odnosima. U prirodi učim svoje odnose sa prirodom, od životinja i biljaka. Moje srce se sve više otvara i sve je veće, što više ovo radim. Poenta nije „biti šaman“, ne marim za to, ako naučim da bolje slušam, već sam uradila nešto dobro. Ako nekog to naučim, uradila sam nešto više. Sve preko toga, dubinsko isceljenje, to je sjajno, ali nije sve. Veći deo je kakva sam ja kao ljudsko biće.

• Šta šamani mogu da vide što obični ljudi ne mogu?

- Ono čemu ja imam pristup je da osetim emocije drugih ljudi. Njihov bol. U tren oka. Mogu da osetim gde zadržavaju energiju, da je vidim oko njih. Imam vizuelni pristup tim stvarima. Ali, ako osoba ne traži pomoć, ne namećem se. Pravi šamani ne pokušavaju da promene ljude, oni su tu da ih osnaže. Ono čemu možda drugi ljudi teže pristupaju, jeste razumevanje i osećanje obrazaca po kojima im se nešto dešava. Imam pristup, koristeći intuiciju i viziju da sagledam šta se događa u tom obrascu, gde je počelo, ali takođe želim i da ta osoba oseti gde je taj problem nastao.

• Koje tehnike koristite u svom radu?

- Ima mnogo različitih načina da se iskusi stanje dubokog transa. To je stanje proširene svesti, u koje delimično može da se uđe meditacijom. Postoje i drugi načini, pa nekim kulturama se koriste bubnjevi, nekim (ekstatični) ples, neke kulture koriste lekovito bilje, u Sibiru koriste sve navedeno… Najčešće koristim bubanj, jer ritam bubnja podiže frekvenciju tela. Kada udarim bubanj, stvara se ritam koji utiče na opuštanje uma. Važna je i pauza između dva udarca. To stvara harmoniju. Ne znam da li postoji stručan izraz za to, ali sa šamanske tačke gledišta, ta harmonija je kao prolaz koji nam otvara vrata percepcije. U ovom dubokom stanju relaksacije, imate pristup sadašnjem trenutku – a to je moćno mesto, mesto dubinskog isceljenja.

• Ovo je peti put kako ste u Srbiji. Kako ste se povezali sa nama?

- Kada sam pozvana da dođem na Balkan, bila sam veoma počastvovana, ali zapravo nisam znala gde dolazim. Ovo nije izgovor, ali u Severnoj Americi, vrlo se malo zna o tome šta se na ovim prostorima događalo. Znali smo da je bio rat, ali ništa više od toga… Nismo znali zašto... Ni sada mi baš nije sasvim jasno i dalje sam zbunjena, no, s vremenom počinjem da razumevam više. Iako sam rođena u Kanadi, ipak je moja porodica iz Irske, a naš narod je takođe imao dosta konflikata i građanskih ratova. Istakla bih, da me je duboko dirnulo ono što sam ovde videla, a to je istinska potreba ljudi da se ponovo povežu.

• Da li je to, po vama, moguće?

- Svaki put plačem zbog stvari koje podele sa mnom, dotakne me njihova iskrenost. Saznala sam da je Balkan prostor gde bilo mnogo nasilja i ratova kroz generacije, a da to nije procesuirano, isceljeno, pa ljudi proživljavaju iznova i iznova nasilje. S druge strane osećam snažnu potrebu ljudi da zacele te rane, da naprave drugačije izbore i da se ponovo povežu sa braćom i sestrama iz sada različitih zemalja i nacija. Ono što me duboko ispunjava je saznanje da ako ljudi uspeju ovde da iscele te duboke rane, mogu to bilo gde drugde. Kada vidim da to ovde uspeva, daje mi nadu da može bilo gde na svetu.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: M. Theodosakis, J. Damsma, L.S. Dunlop, Pixabay, privatna arhiva, https://dawndancingotter.com

Izvor: Dnevnik