Kupivši komad zemlje obroncima Fruške gore između Sremske Kamenice i Ledinaca moj otac je želeo da lozu, koja je tu već bila, obnovi i da zasadi moderan vinograd. Agronom po struci, bacio se na taj zadatak vrlo prilježno. U vreme šezdesetih kada su bili popularni kaubojski filmovi mnogi su svoj komadić zemlje nazivali ranč, a mi smo ga jednostavno zvali vinograd – jer je, zaista, to i bio. Bilo je tu i sočnih jabuka, krušaka, malina i drugog voća. Našlo se tu i povrće i cveće, ali znalo se šta je glavno – loza. Ustalom, kada bi tata hvalio nešto ističući njegov nesporan kvalitet uvek bi rekao da je to „kao grožđe”.

Sa novim čokotima došao je i podrum, pa sve one čudne sprave koje služe za pravljenje i odležavanje vina – kveč (muljača), presa, baloni, akovi, burad, nategače… Ono što sam još kao dete shvatila da je za to zrno slasti potrebno dosta rada, da vinograd nema gospodara – samo ima sluge. Loza je kao kapriciozna lepa žena kojoj moraš mnogo ugađati, oko koje se stalno trebaš truditi, a opet nikada nije bilo sigurno da li će na kraju doneti taj mnogo očekivani sladak plod.

Osim vinskih sorti, dakako su se u našem vinogradu našle i stone: afusali, hamburg, kardinal, sultana, slankamenka… Drage su mi bile okrugle i čvrste bobice kardinala i nežne s tankom pokožicom od slankamenke, ali sultana je bila kraljica mog dečjeg srca – slatka i bez semenke!

Najvažniji dan u našem vinogradu je bio onaj kada se bere grožđe. Dugo se većalo među komšajama i raznim stručnjacima kad bi bilo najbolje, kad je grožđe najzrelije, a vreme najpogodnije… Kada se bi se konačno odredio dan, tada bi još zarana došli tatini prijatelji da beru, mama je užurbano spremala ručak, a tata je muljao grožđe i prebacivao u presu… Ja sam se motala svugde po malo i nestrpljivo čekala da iz prese poteče slatko vino, da podmetnem svoju čašicu s ugraviranim grozdom i ispijem gutljaj ovog nektara. Uvek se sačuvala koja flaša ove esencije grožđa u frižideru, jer je ona, kao i grožđe bila visoko kotirana zbog svojih nutritivnih i lekovitih svojstava.

Tek kasnije sam saznala da slatko vino zovu i šira. To ime mi je bilo mnogo neobično, jer je bilo tako posebno i nije imalo sličnosti ni sa lozom, ni sa grožđem, a ni s vinom. Prošle su decenije kada sam pronašla da je šira (şira) turska reč koja vuče korene iz persijskog jezika po drevnom crnom grožđu sa Srednjeg istoka. To ime se sačuvalo i označava neprevrelo vino, odnosno slatki sok zrelog grožđa koji još nije počeo da fermentiše. Slatko vino se može i sačuvati konzervisanjem, a veoma se često koristi u tehnologiji spravljanja vina, jer se njime slade suva (poluslatka) vina, a može služiti i za razmnožavanje vinskog kvasca, za pravljenje koncentrisane šire koja se se koristi u spravljanju specijalnih vina ili bezalkoholnih pića…

Odavno se od grožđa u našem vinogradu ne pravi ni šira, a ni vino, jer ono, kao i loza traži znalačku posvećenost i vreme. Ispeče se rakija… Zato me danas čašica šire koju popijem navrativši u vreme berbe u podrum Šukac iz Sremske Kamenice vrati u detinjstvo.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: M. Jablanov, N. Stojanović, Pixabay