Put putujem

ŠPICER-ORENŠTAJNOV DVORAC BEOČIN

Spicer-Orenstajnov dvorac Beocin na Mariniranju Foto P Komljenovic

Potamneli sjaj nekadašnjeg bisera

– Danas je dvorac u Beočinu tipičan primer državne, kulturološke i lјudske nebrige koji je decenijama razbijan, uništavan i zapostavlјen. Izgubio je sve svoje prethodne namene, osim jedne – da skrene pažnju da nam je baština u krizi. Poruke minulih vremena omogućavaju nam da bolјe razumemo sadašnjost, da upoznamo sebe, jasnije sagledamo ko smo, odakle smo došli, dokle smo stigli i dokle ćemo dospeti. A izgleda smo mi izgubili osećaj i shvatanje kako i na koji način kulturno nasleđe može da nas oplemeni i unapredi naš svakodnevni život – rezignirano nam je rekao Predrag Komlјenović, meštanin Beočina koji zajedno sa Jelenom Viktorovom i grupom istomišlјenika „Vratimo sjaj Špicerovom dvorcu” pokušava da obnovi sećanje na ovo zdanje i lјude koji su ga podigli i izgradili.

I zaista, ako danas odete u Beočin, industrijsko mesto koje se nalazi u podnožju Fruške gore i prošetate se do ovog nekad velelepnog zdanja opasanog ogradom od kovanog gvožđa – srce će vam se stegnuti od onog što ćete videti – pred vama je vila „promaja”, ruina koja samo nagoveštava nekadašnju raskoš i sjaj.

– Mi ne znamo da li je ovo, nekad prelepo zdanje, moguće spasiti. Znamo da je tokom proteklog vremena bilo građanskih inicijativa da se kaštel obnovi, ali dobra volјa tih lјudi nije bila dovolјna da savlada sve formalne i administrativne prepreke. Zato smo mi došli na ideju da napišemo jednu monografiju i na taj način ga otrgnemo od zaborava. Postoji toliko mitova i pogrešnih intepretacija, a najmanje što možemo da uradimo je da o lјudima koji su zaslužni za razvoj ovog industrijskog mesta ispričamo istinu. Porodice Špicer, Redlih i Orenštajn su bile zaslužne za ubrzanu industrijalizaciju i napredak Beočina: upravo su one uvele prve elemente socijalne i zdravstvene zaštite radnika i podigle školu za obrazovanje radničke dece – otkrila nam je Jelena Viktorova.

Samo zdanje izgleda da još uvek čeka nekog spasioca. Zato smo i otišli do Beočina da saznamo koje sve to priče krije ovaj nekad raskošan dvorac koji po mnogima spada u najlepše u Evropi. Ko ga je podigao? Ko je u njemu uživao i šta se dešavalo u vremenima kada su ga vlasnici napustili.

– Uvrežena je priča da je dvorac pripadao Nemcu Edvardu Špiceru, koji je bio jedan od suvlasnika beočinske fabrike cementa. Smatralo se da je dvorac sazidan za njegove potrebe i za potrebe njegove porodice. Međutim, to nije istina, jer Špicer uopšte nije bio Nemac nego mađarski Jevrejin. Proverili smo, on i njegova porodica su bili sahranjeni na jevrejskom groblјu u Budimpešti. To dijametralno menja celu sliku – naglasila je Jelena Viktorova.

Naime, Edvard Ede Špicer rođen je 1845. godine u imućnoj jevrejskoj porodici kao četvrto od petoro dece i gotovo ceo svoj život proveo je u ovom delu Evrope sa adresom i rezidencijama najpre u Beču i Budimpešti, a zatim i u Beočinu. Pretpostavlјa se da je poreklom iz velike porodice polјskih Jevreja koji su različitim poslovnim prilikama migrirali ka Austriji, Mađarskoj i Rumuniji. Kao ugledni zemlјoposednik i industrijalac, Ede Špicer je 1898. godine sa svojim poslovnim partnerima Henrikom Orenštajnom i Semjuelom Redlihom, u Beočinu kupio od Josifa Čika fabriku cementa. Te godine je završena gradnja dvorca.

– Na nekim starim razglednicama smo primetili da se ovaj dvorac predstavlјa kao Orenštajn kastl i upitali smo se zašto je to tako. Uvidom u istorijsku dokumentaciju smo shvatili da porodice Špicer, Orenštajn i Redlih nisu bile vezane samo poslom, nego su i međusobno bile isprepletane rodbinskim vezama. To je bilo uobičajeno za to vreme, jer je tako kapital ostajao u porodici – objasnila nam je Jelena Viktorova.

Projekat za njegovu izgradnju, u stilu eklektičke arhitekture uradio je arhitekta Imre Štajndl čije je najpoznatije delo mađarski parlament u Budimpešti, mada postoji i mišlјenje da ga je projektovao Ignac Alpar. Zgradu ukrašava veliki broj veoma neobičnih fasadnih dekorativnih elementa zmijolikih, žabolikih i zmajolikih oblika, koji predstavlјaju redak sklop dekorativnih detalјa urađenih od maltera, keramike i kovanog gvožđa.

– Ispred, ali i iza dvorca je bio park koji je imao ogradu od kovanog gvožđa. Ono što ga je krasilo, osim arhitekture su i vitraži Mikše Rota i Žolnai keramika od koje je bio napravlјen ogroman kamin u holu. Sve je bilo oslikano, a plafon je bio prekriven drvenom oplatom sa ornamentima izrađenim u drvetu…

Oplata je većinom počupana, a parket povađen. Sve je završilo u peći ne bi li se neko ogrejao… Pločice iz kuhinje su takođe pokušavali da skinu, no, pošto su bile leplјene cementnim mlekom nisu se mogle odlepiti, ali su zato porazbijane. Skinuti su i ukrasni stubići (gelender) na stepeništu. Ostao je deo pločica u kupatilu koji govori kakva se pažnja poklanjala svakom detalјu – otkrio nam je Predrag Komlјenović.

Pokušavamo da saznamo njegovu dalјu istoriju i saznajemo da su Henrik Orenštajn i Edvard Špicer umrli pre Prvog svetskog rata, a u dvorcu je ostao deo Orenštajnove porodice...

– Pretpostavlјa se da su oni imanje napustili pre Drugog svetskog rata sklanjajući se od nacizma. Prema zvaničinim informacijama niko se od naslednika posle rata nije javlјao da potražuje svoju imovinu. Čak se i sada u vreme restitucije niko nije javio – otkrila nam je Jelena Viktorova.

Ove porodice su živele u Beču i Budimpešti, ali su imali vile na raznim stranama Habzburške monarhije. Upitali smo Jelenu Viktorovu do kakvih su podataka došli istražujući istoriju vlasnika dvorca:

– Ono što znamo je da njihova zdanja u Budimpešti i danas žive, ali su sva nacionalizovana, a kasnije, u ovo vreme predata titularima, koji vode brigu o njima, jer iza njih je privatni kapital. Istakla bih da je porodica Orenšatajn imala i u Slovačkoj takođe zamak koji je kao i dvorac u Beočinu doživeo istu sudbinu kao i grob Edvarda Špicera na jevrejskom groblјu u Budimpešti koji je takođe zapušten... No njihovu porodičnu kuću u blizini jezera kod austrijske banje Bad Išl je zaobišla ta nemila sudbina zaborava i propasti. Danas je u njoj smešten hotel.

Dvorac je na početku Drugog svetskog rata napušten, a tokom rata u njemu je bilo smešteno sedište nemačke vojne komande. Činjenica je da dvorac tokom rata nije bio devastiran. Posle Drugog svetskog rata ovde je bila prvo škola, a učitelјi i nastavni kadar je bio smešten u pomoćnu zgradu u kojoj je nekada boravila posluga. Najpre pod nazivom „Nepotpuna mešovita gimnazija”, a zatim i kao „Osnovna škola Beočin”, on je bio druga kuća u kojoj su stasavale i učile brojne generacije mladih Beočinaca.

– Kada je podignuta nova škola, onda je ova iselјena iz dvorca i on je od početka sedamdesetih godina postao Dom kulture. Na spratu je bio smešten radio. Zanimlјivo je da je drugi radijski signal iz Vojvodine bio pušten baš iz Beočina. Baš tu na spratu je bio i atelјe pesnika Mike Antića. Dole je bila biblioteka i širom Jugoslavije poznat restoran, a u holu su se održavale igranke. Tu su gostovali poznati pevači, održavane maturske večeri, svadbe, jer tu je bio i matičar… Sve je nekako počinjalo odavde, kada je bila škola – prva slova su se tu učila, posle kada je tu bio restoran – prvi izlasci s prvim lјubavima su bili baš tu – sa setom se seća Predrag Komlјenović.

Dvorac je bio atraktivan i zato su se ovde, još dok je bila Jugoslavija, snimali televizijski novogodišnji programi i razni spotovi. Krajem sedamdesetih godina XX veka Klint Istvud je dvorac koristio prilikom snimanja nekoliko scena za film „Ratnici”. Snimani su ovde i drugi filmovi kao „Doručak s đavolom” Mike Antića, Rančićev „Dečak i violina” i „Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice… Kao što to obično biva filmadžije su se prema njemu odnosile prilično nemarno. No, to nije bilo ono najgore…

– Prelomni trenutak je bio 1985-1986. godine kada je podignut novi kulturni centar u Beočinu i kada je ova zgrada izgubila namenu. Napuštena je i to je početak njene devastacije. Lepota koju je imala ostala je izgublјena i o njoj buduće generacije neće znati ništa – rekla nam je Jelena Viktorova.

Zato kada se sada uputite beočinskim parkom da vidite dvorac pred vama će pored potoka stajati tužna slika našeg nemara – ruševna vila kojoj su počupani vrata i prozori, drvena oplata, parketi, instalacije od olova i bakra, porazbijane pločice… Ipak, još se uvek na ovom vremešnom zdanju može opaziti lepota koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, a to je zalog nade da će možda doći bolјi dani.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Predrag Komlјenović, Dušan Bubonja, M. Stojanović, M. Jablanov

Izvor: Dnevnik

Turul
Image
Restauracija po meri novih generacija
Špicerov park