U „Vinumovom“ podrumu u Sremskim Karlovcima, između nekoliko vrhunskih vina, opredelili smo se za frankovku. Ne zato što je najbolja, nego što smo gotovo zaboravili njen miris i ukus. Neobjašnjivo je nestala iz naših vinogorja, u kojima se osećala kao kod kuće. Domovina sorte je nepoznata.

Postoji tumačenje da dolazi iz Austrije, ali i da joj je poreklo u nemačkoj pokrajini Franačka. U ovo dugo je teško poverovati jer ta loza traži drugačiju klimu od one koja je u pomenutoj regiji, u kojoj se i ne uzgaja.

Ima je samo u pokrajini Virtanberg, i to pod nazivom blauer limberger. Sorta se u prošlosti očuvala zahvaljujući franačkom kralju Karlu Velikom (742-814), koji je osvojio čitavu zapadnu i srednju Evropu. Ostao je zapamćen i kao veliki reformator vinogradarstva. Pored ostalog, naredio je da se sva vinogorja očiste od nekvalitetnih sorti. Frankovka mu se jako dopala, jer „daje vino francuske kakvoće“.

Rasprostranjena je u Austriji, Hrvatskoj, Mađarskoj, južnoj Nemačkoj, Slovačkoj, Rumuniji, manje u Švajcarskoj i Francuskoj. U naša vinogorja se vraća, uverava nas (tadašnji) enolog u „Vinumu“ Tanja Đuričić, i kaže da je to vrlo pouzdana sorta za crna vina severnjačkih vinogorja. Obilno rađa i, uglavnom, redovno. Veoma je otporna na sivu plesan i niske temperature.

Čista frankovka je svetle rubin boje, bez ostatka šećera i s lepim kiselinama. Boja i mali sadržaj ekstrakta odaju da je pravljena od neprezrelog grožđa. Otud i svež miris, voćni, prvo na višnju i malinu, na kraju i na prezrelu šljivu. Treba je piti mladu, dok ima živanost i lepršavost.

U Mađarskoj, gde je veoma rasprostranjena, preporučuju je uz paprikaše i specijalitete od kupusa, a odlično se prilagođava i ukusu divljači. Izvanredna je i uz topla predjela s testom, gljive, kuvani jezik, srce, pečenu jetru, teleće i jagnjeće pečenje, sireve poput gaude i ementalera.

Petar Samardžija

Foto: N. Stojanović,https://www.vinum.rs