Beg u virtuelnu stvarnost
Mnogi zavisnost od digitalnih tehnologija ne shvataju ozbiljno, naročito roditelji – dete im je u kući, ne druži se s probisvetima, ne troši novce i ne uzima nikakve supstance… samo se igra, ili druži preko društvenih mreža. Šta tu mo že da bude loše? – Pa živimo u modernom dobu i okruženi smo digitalnom tehnologijom koja sve više osvaja naš svet. Iz sadašnje prespektive teško je i zamisliti kako je sve funkcionisalo kada nje nije bilo, naročito generacijama koje stasavaju u digitalnom svetu. Virtuelna realnost je postala deo naše stvarnosti.
Deca, ali ništa manje i odrasli ljudi se druže preko društvenih mreža, obavljaju posao radeći na kompjuteru, kupuju, igraju se... Igra je važna za razvoj i bitno je da se deca igraju, no, gde je ta tanka linija koja korišćenje odvaja od zavisnosti pitamo psihologa i terapeuta Vesnu Trivić iz „Zvezdica“ razvojnog centra:
– Kao u svakoj drugoj zavisnosti teško je povući tu liniju. Primetila sam u svojoj praksi da su dečaci skloniji da postanu zavisni od video igrica, dok su devojčice naklonjenije društvenim mrežama. Ono što me je zapanjilo, je da postoje igre čiji program kažnjava igrača ako ne dostigne određeni nivo za zadato vreme. Kazna se sastoji u tome da kada dete startuje igricu mora da čeka ispred kompjutera neko vreme, nikad se ne zna koliko. Tenzija kod deteta raste, ono se unervozi, postaje agresivno, grize nokte, samokažnjava se... Nekad čekanje traje 5 do 10 minuta, ali nekada bude i sat vremena dok program igre ne dozvoli da igra započne! Prosto sam zgrožena tom vrstom manipulacije!
Nekada su se deca mnogo igrala napolju i roditelji su jedva uspevali da ih dozovu da se vrate kući, a danas je obrnuto - deca najveći deo svog slobodnog vremena provode kod kuće najčešće provodeći vreme ispred nekog ekrana. Posledice su mnogostruke: deca su gojaznija, nespretnija, vid im je slabiji, lošije se izražavaju, mnogo se manje druže... Deo roditelja ne uviđa da je to problem, jer im je dete pred očima i mislie da mogu da imaju kontrolu. Upitali smo Vesnu Trilvić koji su simptomi koji ukazuju da dete ima problem:
– Promena u ponašanju, promena bioritma, pa deca, naročito ona školska imaju slabiju koncentraciju, zamene noć za dan, jer obično se igraju dok roditelji spavaju, tako da preko dana budu pospani. Jedna od posledica svakako je i zanemarivanje školskih obaveza, zapostavljanje druženja s vršnjacima, povlačenje u sebe, odnosno u taj irealni svet. Postaju tajnoviti, skloni manipulisanju, lažu...
Oni roditelji koji uoče taj problem misle da je najlakše onemogućiti detetu da igra video igrice, ili maksimalno smanjiti vreme koje se provodi na Internetu ili za komjuterom. Ipak zabrane nikada nisu davale efekta – često su samo podsticaj detetu da se još više oda svojoj strasti. Posledice sigurno nisu bezazlene kako se na početku čini.
– Zabrana donosi još veći bunt, podstiče agresiju. Pogrešno je decu kažnjavati i zabranjivati, najbolje bi bilo da se s njima ozbiljno razgovara i zatraži pomoć stručnjaka. Naglasila bih, da bi bilo važno da to bude razgovor s uzajamnim poštovanjem i dogovor o uvođenju jasnih pravila koliko dete može da provede za kompjuterom. Bilo bi dobro da se kompjuter izmesti u prostor u kojem svi borave – dnevnu sobu, npr. Ukoliko je to moguće. Zatim bi trebalo podsticati da se to vreme provedeno za kompjuterom troši na kvalitetniji način, da se traže menjaju izbori, da dete otkrije drugačije mogućnosti Inerneta – objasnila je Vesna Trivić, psiholog.
Zavisnost od digitalnih tehnologija se često ne shvata dovoljno ozbiljno i ne smatra se da i tu može biti posledica. Roditelji bi trebali i da znaju da nema samo njihovo dete problem sa zavisnošću, nego cela porodica i da tek zajedničkim naporima može da se reši problem.
Ne bi trebalo zaboraviti ni to da su deca naša ogledala i da prvo svojim primerom pokažemo deci koje je po našanje ispravno. Ukoliko majka stalno visi na telefonu dok je s detetom – dete će misliti da je to normalno ponašanje i neće mu biti jasno gde greši, ako se isto tako ponaša.
– Izlaz iz tog vrzinog kola mogu biti zajedničke aktivnosti roditelja i dece: od društvenih igara kao što su ne ljuti se čoveče do boravka u prirodi, odlazak na plivanje ili neku drugu sportsku aktivnost. Važno je podsticati decu da učestvuju i u raznim drugim aktivnostima sa svojim vršnjacima: da li je to neki sport, folklor ili horsko pevanje, sve jedno je, važno je da se to detetu sviđa i da mu donosi radost. Jako je bitno da roditelji daju dobar primer u pogledu okretanja zdravim stilovima života. Prioritet porodice ne bi trebalo da isključivo bude materijalno blagostanje, već sreća i zdravlje svakog njenog člana – naglasila je Vesna Trivić, psiholog i terapeut „Zvezdica“ razvojnog centra.
M. Stojanović
Projekat „NE zavisi!” sufinansiran je sredstvima Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.
Njegov sadržaj ne odražava nužno zvaničan stav sufinansijera.