– Osamnaest godina sam prolazio kroz pakao droge: dvadeset osam puta sam bio u gipsu, ustreljen sam, uboden nožem, peglom su mi spržili koleno... A bio sam odičan učenik, svirao gitaru i ništa od ovoga ni u snu nisam mislio da će me snaći – počeo je svoju ispovest Aleksandar Janić – Jana, bivši zavisnik od droge i alkohola koji je uspeo da pobedi svoju zavisnost i sada, već više od deset godina, u rehabilitacionom centru „Duga“ u Novom Sadu, pomaže drugima da to isto učine. Upitali smo ga da li je znao u šta se upušta kada je probao drogu:

– I meni su kao dečaku, učeniku osnovne škole, pričali neki namrgođeni policajci i prepametni doktori o tome kako je droga opasna. Iznosili su statističke podatke, pričali nekim nepoznatim rečima – malo smo moji drugari i ja razumeli šta su od toga želeli da nam kažu. Danas, kada sam ja u poziciji da pričam o pošasti zvanoj droga, onda svoju priču počnem rečima „Došao sam da vam kažem kako ne treba – želeo sam da postanem mangup, da pokažem koliko sam odvažan, drugačiji, poseban, ali sam sam sve to skupo platio... Da, ja sam neko ko je zabrljao i došao sam da vam ispričam kakav sam glupan ispao!“

• Da li takav pristup može da dopre do tinejdžera?

– Kada im tako iskreno pristupim prestaje šuškanje i širom otvorenih očiju me slušaju. Upravo je ovo primer da ne može da se radi prevencija iz ugla nas starijih. Mladi vole praktičnost, direktnost, iskrenost. Nema od pametovanja ništa – ta, naša decu su pametna. Ne dajem im savete, nego im ostavim da sami donose zaključke. Mislim da je pred današnje mlade stavljeno mnogo izazova, a mi stariji često smo im loš primer, ne dajemo im nimalo podrške i slabo ih ohrabrujemo da se izbore na pravi način. Disfunkcionalnost porodice su otvorena vrata zavisnosti. Mnogo zavisnika dolazi iz porodica kojima su roditelji razvedeni : od 500 slučajeva koje sam ja zabeležio, čak 494 je iz razvedenog braka! Ja sam dete iz razvedenog braka.

• Zavisnost često nastane od povrede duše i potrebe da se ta rupa koja je nastala zaceli na pogrešan način...

– Dodao bih da zavisnost nije samo bolest tela nego i duše. I ne dotiče samo zavisnika, nego i njegovu porodicu. Tu su upleteni poremećeni odnosi osećaja pripadnosti i osećaja korisnosti. Osećaj nepripadnosti i identifikacija s pogrešnim grupama. Koren zavisnosti je uvek isti, samo su manifestacije različite. Svi koji su došli u naš centar su došli zbog neke rane, koja je bolna, zagnojena i koju su pokušali da zacele na pogrešan način.

• Šta je ono što vas pitaju na tribinama koje držite?

– Zanima ih moja životna priča, a ono što im poručujem je da je izlaz iz pakla zavisnosti moguć, ali nije nimalo lak i da je malo priča koje imaju srećan kraj. Ono što im poručujem da je sreća izbor, a ne okolnost i da je sve ono što se meni desilo stvar pogrešnih izbora. Na njima je da načine prave!

• Koliko današnji sistem vrednosti ima uticaja na izbore mladih?

– Kada si mlad, onda imaš potrebu da budeš poseban, da pomeraš granice. Naročito momci imaju potrebu za dokazivanjem, želju da budu mangupi... Na žalost, u društvu je prisutan model koji se nameće mladima da su oni veći frajeri ako rade loše stvari! Zasuti su pričama o poznatim muzičarima, glumcima, sportistima koji su odani alkoholu ili drogi... U današnjem sistemu vrednosti se posebno ističu antiheroji, da je dobro biti loš... Imamo društvo u kojem se veličaju pogrešne vrednosti: momci se hvale da su loši, a devojke raskidaju s onim mladićima koji su lepo vaspitani i dobri đaci – jer su im dosadni!

• Šta droga donosi?

– Heroin je tako napravljen da daje osećaj kao da ste na sedmom nebu: ako vam je hladno – nije vam hladno, ako ste gladni – niste gladni, ako ste tužni – niste tužni... On vam napravi ravnu liniju, a ravna linija nije život! Život su usponi i padovi, život je sinusoida – ravna linija je smrt. Problem je što ono dole mi ne volimo i veštački pokušavamo da se dokopamo visina. Kada bi zavisnici upotrebili svoju domišljatost i maštu da nešto dobro naprave, a ne da dođu do droge – čuda bi pravili. Priča o Ikaru i Dedalu može da se posmatra i kao priča o zavisnosti, ne od droge, nego od stava: hoću još, daj više, mogu ja...

• A koja je cena?

– Droga je dizajnirana da vam se čini kada je uzmete kao da ste otišli u najbolji restoran i jeli najbolja jela, ali kada vam stigne račun – onda je to vaš bubreg, stan vaših roditelja, devojka koju volite, vaš život... Mi ljudi koji zagrizemo udicu, nismo puno pametniji od ribica. Vidimo mi tu udicu, ali mislimo da smo inteligentniji od crva koji je mamac. Mislimo da smo pametniji i da se nećemo upecati, ali je problem što ta udica ne ulazi duboko odmah, nego se ona polako zabada i samo u jednom trenutku shvatite da ste som koga izvlače iz vode!

• Kako pronaći izlaz?

– Mi u „Dugi“ imamo i humanitarnu organizaciju i pomažemo ljudima koji su u nevolji. Obilazimo i osobe koje su bolesne, stare, osobe koje su pred odlazak... I kod njih sam video nadu – koju ne vidim u očima zavisnika, jer zavisnost isisa svu želju za životom. Mangup Jana više nije ni želeo da bude mangup. Ma, samo sam želeo da me više ne bude... Kada sam došao ovde – došao sam da dostojanstveno umrem... Na sreću nisam. Ja sam svoj život počeo tek u četrdesetoj, sada imam porodicu, dete i srećan sam čovek. Moja priča ima srećan kraj, ali mnogo je više onih koji je nemaju. I zato je pričam da bar nekog spasem pakla.

• Kako se vratiti normalnom životu?

– Ovde u Dugi mi imamo duhovno-radni program. Sam sam se lečio u bolnicama devet puta i to nije bilo uspešno. Poslednji put kada sam došao u bolnicu, doživeo sam kliničku smrt i imao sam sreću da su uspeli da me spasu. „Duga“ omogućava zdravu sredinu, podršku, mi nismo samo rehabilitacioni centar, mi smo porodica i trudimo se da održimo kontakte i kada se program završi. Imamo lepu saradnju s E odeljenjem psihijatrijske bolnice KBC Vojvodine. Oni koji dođu kod nas već su prošli apstinencijalnu krizu i fizički su „skinuti“ s droge. Ovde provode narednih 16 do 18 meseci učeći se životu, odgovornosti, radu... Mi ne lečimo ovde zavisnost od droge kocke ili alkohola, nego ih navikavamo na odgovornost, dajemo im radne obaveze, podstičemo humanost. Sve ovo ne bi bilo moguće da nema Novosađana koji nam pomažu – da nema tih običnih ljudi ovi momci ne bi imali drugu priliku!

M. J. Stojanović

Projekat „NE zavisi!” sufinansiran je sredstvima Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada.
Njegov sadržaj ne odražava nužno zvaničan stav sufinansijera.