Putovanje je kao stanje povećane svesnosti, u kome smo pažljivi, otvoreni, konkretni i spremni da se menjamo. U tome je ključ razumevanja sveta u kome živimo, a živimo na planeti punoj lepote i šteta je da bar deo te divote ne doživimo. Svako putovanje može da se pretvori u nezaboravnu avanturu, ako idemo otvorenih očiju. Baš tako putuje biciklom Novosađanin Zoran Zivlak, sportista i profesor geografije.

– Profesor sam geografije, volim da putujem i oduvek se bavim sportom, a kada se to spojilo onda je nastalo ovo kotrljanje točkova po kontinentima, koje je pre svega vezano za velike sportske događaje. Led sam probio otišavši na Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine, posle toga sam išao na svetska prvenstva u fudbalu, učestvovali mi ili ne u toj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Moja putovanja su takođe vezana i za triatlon, kojim se već dugo bavim, tako da sam 2009. godine bio u Australiji, a 2011. sam otišao avionom u Peking, učestvovao na triatlonu i kada se takmičenje završilo seo sam na bicikl i otišao do Nju Delhija. Posle toga su krenula ovakva putešestvija biciklom i svako je bilo lepo i interesantno na svoj način. To su moja putovanja kao na ćilimu, taj osećaj sam imao naročito kada sam bio na Andima… Kao da letim, a opet vezan sam točkovima za zemlјu…

• Gde vam je bilo najlepše?

– Verujte ima toliko divnih mesta na ovoj našoj planeti da bih morao da se kloniram ako bih želeo da negde ostanem. Putujući na biciklu imam priliku da doživim u uživam u prirodi i njenoj punoj lepoti, ipak ništa bez ljudi, onih običnih koje srećem na putu. Oni toj lepoj slici daju posebnu boju. Ipak mogu reći da mi se Južna Amerika najviše svidela kao kontinent. Jezero Titikaka u Peruu je jedno od tih čarobnih mesta.

• Jedno od vaših putovanja je bilo vezano za olimpijadu u Riju. Kako ste ga osmislili?

– Zamislio sam da prođem 5 država jer je 5 krugova na olimpijskoj zastavi. Avionom sam doleteo u Bogotu u Kolumbiji, potom je usledio Ekvador, pa Peru, Bolivija i na kraju Brazil i dolazak u Rio. Da li je slučajnost ili ne, ali činjenica je da su posle moje posete Olimpijskom selu naši sportisti su počeli da osvajaju medalje. To je bilo putovanje od stotinak dana, a samo sam desetak proveo u Riu, gde je bilo mnogo, mnogo manje sveta nego dve godine ranije na Svetskom prvenstvu na kojem sam takođe bio. Stvarno je fudbal opijum za narod!

• Vi ste na to putovanje putovanje išli sami. Kako se vi pripremate za tako dug put?

– Na prvo putovanje u Peknig sam krenuo neposredno posle takmičenja u triatlonu, a kako se godine nižu to pripremanje je postalo sve kraće, sve manje stvari nosim. Kada idem na početnu destinaciju avionom uvek postoji strepnja da li će stići stvari zajedno sa mnom, jer se dešava da ne stignu… Na poslednjem putovanju kada sam stigao u Bogotu, po izlasku iz aviona sam sklopio bicikl i krenuo na putovanje s takvom rutinom kao da to radim svaki dan.

• Da li se plašite nepredviđenih okolnosti?

– Normalno je da imam strah. No, o tome ne razmišljam. Neprijatne stvari mogu da mi se dese bilo gde. Sigurno je i da imam sreće, no u svim kulturama postoji poseban odnos prema putniku namerniku, pa kada ste negde pojavite na dva točka ljudi su uglavnom dobronamerni. Evo na poslednjem putovanju kroz Južnu Ameriku nisam imao nikakvih neprijatnosti. No kada sam bio u Africi doživeo sam da su me napali. Priča se da je zapadna Afrika nesigurna, ali su mene napali u istočnom delu i to u Tanzaniji koja ne spada u takve zemlje. Ukradena mi je torbica s kamerom i fotoaparatom, ali je najvažnije da sam živ. Kada se krene na bilo kakav put taj rizik postoji, ali me to nije odvratilo od putovanja. S druge strane od bicikla se ne odvajam i gde god da noćim i bicikl je sa mnom.

• Koliko jezika govorite i kako se snalazite u državama čiji jezik ne poznajete?

– Nije uzalud rečeno koliko jezika govoriš – toliko ljudi vrediš. Nisam talentovan za jezike, ali služim se engleskim, a ovladao sam malo ruskim i španskim. U principu nije teško naučiti oko pedesetak reči nekog stranog jezika da se snađete gde god da se nađete. To je dovoljan vokabular za osnovne potrebe.

• Na putu je važno da budete zdravi. Kako se snalazite za hranu, vodu , prenoćište?

– Mada moja putovanja izgledaju avanturistička, ja sam ipak komformista, pa idem glavnim putevima kroz naseljena područja. A gde su ljudi tu ima i ića i pića, može da se prenoći. Uvek gledam kako drugi tako i ja. U Kini sam se ohrabrio, pa sam ulazio u kuhinju, zavirivao u lonce i šerpe i tako birao svoj obrok. Nemam nekih velikih prohteva oko hrane i mogu sve da jedem. Na žalost, nemam dovoljno vremena da se posvetim i gurmanlucima… Malo bi mi bio jedan život da sve to probam. Kada putujem tropskim krajevima onda se nauživam egzotičnog voća.

• Da li podrobno planirate putovanja?

– Jedan od postulata ovakvih putovanja je sloboda. S druge strane ne mogu da kažem da ih ne planiram, neki okvirni plan postoji, ali pustim da me vodi drum, ravnam se prema svom osećaju.

• Da li imate neku anegdotu koju biste podelili s nama?

– Na putovanju po Rusiji došao sam do Urala. Bio je moj rođendan i malo smo popili s braćom Rusima u lokalnoj kafani. Tamo ugledam kamion s našim tablicama odem da se pozdravim s vozačem i on me upita gde sam parkirao, misleći da sam i ja kamiondžija. Odgovorim mu „u sobi“, a on me gleda i ne veruje šta mu govorim.

• Da li na tim putovanjima srećete i naše ljude?

– Ne znam da li je to sreća ili ne, ali dosta ih srećem i to na neverovatnim mestima. Obično kad krenem imam jednu adresu, a onda me ta osoba uputi na nekog drugog i tako se ta priča zakotrlja… Skorašnja priča je da sam u Bogoti upoznao jednu gospođu koja me je uputila na Mirka Radovića, našeg čoveka u Limi (Peru). Kada sam se posle mesec dana obreo u Limi, pronađem Mirka, koji je treća generacija i naučio je srpski skoro. Pozvao me je da budem njegov gost. Njegova supruga je slavila rođendan koji se slavio dva dana i bio prava latino žurka kao u TV novelama.

• Da li putujete sam ili sa još nekim?

– Najčešće sam. Mada je lepo da imaš na nekog da se osloniš ili da svoje doživljaje podeliš. Teško je naći nekog ko ima vreme, novac, a da bude i srodna duša… No na putu se dešava da se sretnem s ljudima koji putuju kao ja. Tako sam u Kini bio u društvu dvadesetak biciklista pet dana. Niti sam ja znao Kineski, niti oni srpski, ali to nam nije bila prepreka da budemo neko vreme zajedno. Bilo je slično i u Južnoj Americi kada sam s tri Brazilca na nekoliko dana podelio kilometre i vetar.

• Da li su takva putovanja skupa?

– Osim avionske karte koja je glavna stavka mojih putovanja ostali troškovi su mali. Bicikl je za mene sjajno prevozno sredstvo, a drago mi je da je sve više ljudi koji ga tako koriste u Novom Sadu. Smatram da ko se odvaži da krene biciklom na neku destinaciju da će ga takav način putovanja osvojiti. Eto, ja sam se zarazio. Preporučujem toplo svima koji su zdravi, jer mislim da će ovakav izlazak iz zone komfora biti višestruko nagrađen jer će ne samo videti nego i doživeti sve one divne predele koje ne bi mogli putujući nekim bržim sredstvima.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva Z. Z.