Reč po reč

DR TOMAS PEČNER

Prof Dr Thomas Petschner

Odrastanje u Beogradu

Prof. dr Tomas Pečner je gostujući profesor na više medicinskih, istraživačkih i obrazovnih institucija širom sveta. Nakon obimnog istraživanja drevnih i tradicionalnih metoda dijagnostike objedinio ih je u dijagnostički metod na osnovu izgleda (pre svega lica – Face Discovery). Osim svega toga je i jedan od osnivača humanitarne organizacije doktora-klovnova (sa poznatim dr Pečom Adamsom).

Profesor Pečner spada u lekare staroga kova koji dočekuje svoje pacijente ispred ordinacije i razgovara s njima. Odlikuje ga jednostavnost i toplina kao i sve izuzetne ljude. Ovaj poznati i cenjeni internacionalni dijagnostičar nedavno je gostovao u Novom Sadu i Beogradu gde smo imali priliku da ga čujemo i upoznamo. Tada smo saznali da je doktor Tomas rođen i odrastao u Beogradu i da naravno, tečno govori srpski. Sledi zanimljiva priča o njegovom odrastanju.

– Moj otac je, iako teolog, bio carinik na tromeđi Kraljevine Jugoslavije, Rumunije i Mađarske. Bio jeveoma talentovan za učenje jezika, tako da je vrlo brzo savladao i srpski, rumunski, mađarski, slovački, sve jezike koji su se u tom delu pričali. Govorio je više od 15 jezika! Posle rata bio je ratni zarobljenik, no kada su ostali zarobljenici 1949. godine vraćeni za Nemačku, njega su prebacili u Beograd za izgradnju šećerane na Čukarici, jer su stizale mašine iz Nemačke kao ratna reparacija i trebao im je prevodilac. Tata se tek 1951. vratio u Nemačku, potom se školovao 2 godine u Ministrarstvu spoljnih poslova da bi se posle toga kao diplomata vratio Beograd.

• Da li je bio nezadovoljan time?

– Ne, tata je zavoleo ovdašnji mentalitet i ljude. Ovde je radio kao prevodilac i tumač. Bio je veoma poštovan: sede Tito i Adenauer, a tata je bio jedini prevodilac za obe strane (za nemačku i jugoslovensku vladu). Obnovio je veze sa šećeranom, tj. njihovim fudbalskim klubom „Šećeranac” gde je radio u klubu kao mentalni trener. On je mnoge problematične dečake uveo u sport, kanalisao njihovu energiju na dobre stvari, pa su svi završili škole i zanate... Kada se penzionisao nije hteo da se vrati u Nemačku, nego je ostao u Beogradu.

• Znači vi ste rođeni u Beogradu?

– Da, a pravo da vam kažem, više sam se osećao kao Jugosloven, nego kao Nemac. Tata nije hteo da idem u školu za decu diplomatskih službenika, nego sam ja išao u običnu osnovnu školu. Prvi školski dan nikada neću zaboraviti: svi smo bili u fiskulturnoj sali i decu su prozivali njihovi učitelji, kada su mene prozvali sve glave su se prema meni okrenule, jer moje prezime nije bilo na ić. Tada sam se suočio s time da sam raziličit i kada sam pitao oca „zašto je naše prezima na er, a ne na ić“ tata mi je rekao da to zato što smo mi Nemci. Bio sam šokiran, rekao sam „da neću da budem Nemac, Nemci su zli, ja hoću da budem partizan!“

• Kako su vas deca prihvatila?

– To je bilo vreme kada su bili veoma popularni partizanski filmovi i deca su me tukla. Dobijao sam batine bar jednom nedeljno: nos mi je bio dvaput lomljen, sva rebra su mi bila polomljena... No, nije sve bilo ružno, bilo je puno toga lepog – topli međuljudski odnosi, drugarstvo... Nisam poneo gorčinu iz Beograda. Nisam se osećao kao Nemac, nego kao Jugosloven. Nikad nisam rekao mi Nemci, ili kod nas u Nemačkoj, čak i kada sam tamo živeo. S druge strane kad sam ovde kažem mi, kod nas – jer se tako zaista i osećam. Volim da kažem i da sam Novozelanđanin, jer sam se tamo u međuvremenu preselio, jer to je jedna široka zemlja koja obezbeđuje miran život.

• Vaše školovanje nije išlo u pravcu medicine, zar ne?

– Mi smo stanovali na Čukarici i u naš stan je delio ulaz sa domom kulture, koji je bio preko puta šećerane. Tata je odbio stan u Birčaninovoj, jer je poznavao ovaj kraj i želeo je da baš tu da stanuje. Taj dom kulture je imao binu i ja sam od malena sam bio tu: da li na bini ili ispod nje. Tu sam se prvo igrao, gledao predstave... Bio sam opčinjen pozorištem. Kasnije sam i sam igrao sam u pozorištu, u filmovima koji su se tu snimali u kojima su igrala poznata imena kao Mija Aleksić, Pavle Vujisić, Čkalja... Ovde su gostovali i Đorđe Marjanović, Lola Novaković... Mene su kulise fascinirale i stalno sam nešto hteo da radim u pozorištu, mene su kao tinejdžera stalo angažovali da igram, ali mi to više nije bilo zanimljivo, želeo sam da pišem za pozorište, pravio sam scenarija i želeo sam da budem režiser...

• Kako ste onda upisali srednju arhitektonsku školu?

– Tati je bilo jasno da je mnogo teže upisati režiju na Akademiji, jer je bilo malo studenata, a pritisak velik. Smatrao je da bi bilo mnogo pametnije da imam neko zanimanje da mogu da prehranim porodicu, pa me je posavetovao, pošto sam imao talenta za crtanje da idem u arhitektonsku školu. Smatrao je da ako pozorište ne bi donosilo dovoljan prihod, mogu da se bavim arhitekturom, jer mnogi grade kuće i to je siguran prihod. Moja želja je bia da radm u pozorištu mi se ostvarila – radio sam u beogradskom pozorištu na Crvenom krstu. Ubrzo sam otvorio firmu za bine i promocije koncerata u Nemačkoj: od bina za velike bendove do scene za kineski nacionalni cirkus. Firma je uspešno radila.

• Kako ste se našli u medicini?

– Sve mi je dobro išlo, ali sam se razboleo. Dijagnostikovana mi je teška bolest, a ja sam želeo mog malo sina da učim da vozi bicikl, da pliva i nameravao da ostanem dugo u životu... Shvatio sam da moram nešto da promenim i otišao na konsultacije kod čuvenog Mičija Kušija i prema njegovim savetima krenuo da se lečim hranom... Ovo što danas radim nije proizašlo samo iz teorije, nego sam to osetio na svojoj koži, znam da taj put nije lak, ali isto tako znam da deluje. Iz tog mog iskustva i želje da saznam kako sve to zaista funkcioniše rodila se ideja da upišem i završim medicinu...

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva dr Pečnera, Pixabay

Izvor: Dnevnik