Šta sve lice otkriva
Profesor dr Tomas Pečner spada u lekare staroga kova koji dočekuje svoje pacijente ispred ordinacije i razgovara s njima. Jednostavan je, pun topline, a njegov pristup zdravlju je holistički. Svetski poznat doktor je gostujući profesor na više medicinskih, istraživačkih i obrazovnih institucija širom sveta. Osim toga je i jedan od osnivača humanitarne organizacije doktora-klovnova. Interesantno je, da je dr Tomas rođen i odrastao u Beogradu i da je prvo završio višu građevinsku školu i krenuo da se bavi onim što je veoma voleo – postavljanjem scene. Zato smo ga upitali kako se našao u medicini.
– Sve mi je dobro išlo, prеsеliо sam sе u Nеmаčku i ubrzо оtvоriо firmu zа binе i prоmоciје kоncеrаtа: radio sam оd binа zа vеlikе bеndоvе dо scеnе zа kinеski nаciоnаlni cirkus, ali sam se razboleo. Dijagnostikovana mi je teška bolest, a ja sam želeo mog malog sina da učim da vozi bicikl, da pliva i nameravao da ostanem još dugo u životu...
• Šta ste učinili kada ste se našli na tako velikoj životnoj prekretnici?
– Shvatio sam da moram nešto da promenim i otišao na konsultacije kod čuvenog Mičija Kušija i prema njegovim savetima krenuo da se lečim hranom... Ovo što danas radim nije proizašlo samo iz teorije, nego sam to osetio na svojoj koži, znam da taj put nije lak, ali isto tako znam da deluje. Iz tog mog iskustva i želje da saznam kako sve to zaista funkcioniše rodila se ideja da upišem i završim medicinu. Specijalizirao sam nutiricionizam odnosno makrobiotiku, a potom sam razvio interes za dijagnostiku. Krenuo sam da istražujem kako su nekad drevni lekari bez ikakve laboratorije donosili dijagnoze. Sakupio sam 480 raznih dijagnostičkih tenika.
• Kako je izgledalo to istraživanje?
– Radili smo kliničke studije, imali smo 22 hiljade pacijenata koje smo proveli kroz taj sistem. Radili smo u oba pravca: deo ljudi je prvo dolazio kod nas, pa smo mi davali dijagnozu bez laboratorije, a potom su oni išli kod onih lekara koji su oni sve proveravali savremenim dijagnostičkim sredstvima. Bilo je i istraživanja u drugom smeru kada smo dobijali pacijente kojima je već bila urađena dijagnoza, ali smo i mi radili dijagnostikovanje na osnovu tih tradicionalnih metoda. Na kraju, rezultati su se upoređivali i dijagnostika prema tradicionalnim metodama je imala 87 posto tačnosti, što je zavidan procenat.
• Iz toga istraživanja izrodila vaša metoda dijagnostike lica. Kolika je njena tačnost?
– Nešto je niža, ali iz razloga što se stanje nekih organa na licu može očitavati tek za određeno vreme koje može biti i više godina. Da se razumemo, neke stvari se vide odmah, nekim stvarima treba nekoliko sati, nekima nekoliko dana, nekoliko meseci, a za određene promene trebalo bi sačekati nekoliko godina. Na primer: promena koja se vidi odmah je rumenilo lica kod povišene temperature.
• Kakva je praktična primena ove metode?
– Vrlo je korisna u praksi, jer lekar može da dobije mnogo podataka o pacijentu odmah, bez bilo kakve laboratorije, ultrazvuka ili rentgena... Tim ne potcenjnujem rezultate tih pretraga, jer nam one daju dodatan uvid u stanje pacijenta. No, imati samo rezultate pregleda krvi, ne znači da je osoba zdrava. Ako je neko masovni ubica, a ima odlične rezultate krvi, da li je ta osoba zdrava? To nas dovodi do stava da je važno sagledati i čoveka kompletno: mentalno, emotivno, uzeti u obzir i duhovne elemente... Uzrok bolesti često nije fizički, nego mentalno-duhovno-emotivni i kada se tu čovek izbalansira, bolest nestaje.
• Šta može da se pročita s lica?
– Mnogo toga, od embrionalnog razvoja do genetike. Važno je da možemo s lakoćom da utvrdimo da li postoje neke nasledne bolesti u porodici, čiju je genetiku nasledio pacijent i kolika je mogućnost da i on oboli. Napomenuo bih da je mali broj bolesti u suštini genetski, ostalo se smatra naučenim: ili se osoba na pogrešni način hrani, ili na pogrešni način živi. Ako je baka imala neku bolest, pa se to ponovilo kod majke i ćerke, upitajte se ko je mamu učio da kuva, a ko ćerku – one su same sebe godinama opterećivale istim supstancama, što je na kraju rezultiralo bolešću.
• Još je Hipokrat rekao da hrana može da bude i otrov i lek. Koliko izbor hrane učestvuje u našem zdravlju?
– U ogromnom procentu. Hrana je naše gorivo. Ishrana menja strukturu naših organa, a samim tim i menja tok hormona, a to menja naše ponašanje. Vi hranom možete da pravite agresivce ili depresivce! Velika je šteta što se ne uči u školi kako da održavate svoje telo u ravnoteži i dobrom zdravlju... Problem je što se ljudi često hrane lošom hranom koja prouzrokuje zatvor, a kod tog problema je duže zadržavanje štetnih materija iz hrane kao što su konzervansi, veštački zaslađivaći, čak hemikalije... Dešava se da unosimo čak do 25 miligrama tih supstanici, a telo može da očisti 5 do 7!
• Šta se dešava sa ostatkom?
– Ostatatak može da stvori ciste, šlajm, različite fibroide, može da prouzrokuje pomeranja tkiva, skuplja vodu u organizmu, imitira hormone pa tako izaziva hormonalne poremećaje... Napomenuo bih da dugotrajna kontracepcija (u vidu flastera) koja dovodi do toga da mlada žena nema menstruaciju po godinu dana, nije dobra, jer i mesečni ciklus žene je svojevrsan sistem čišćenja organizma – zato i nastupa problem u klimakterijumu, kada nastaje menopauza, pa telo mora samo da sagori te štetne sastojke: podiže znojenje, temperaturu – pa žene imaju valunge... To je sistem odbrane tela da bi se koliko-toliko zaštitilo... Ne bi ga trebalo olako odbaciti.
• Koji je vaš savet za dobro zdravlje?
– Ne može se voditi računa samo o jednom aspektu, teško je odvojiti, jer sve se prožima: treba voditi računa o telesnom zdravlju, o mentalnom i emotivnom. Ni duhovni apekt nije nevažan, dobro je meditirati, ne mora to biti neka posebna meditacija u specijalnim uslovima. Neka to bude navika da se svako veče setimo kako smo proveli dan, da se zahvalimo za sve lepo što nam se desilo pre nego što zaspimo. Takođe, da ujutru kada orvorimo oči budemo zahvalni što smo se probudili, da razmislimo šta ćemo danas lepo da uradimo i kome ćemo da pomognemo, koga ćemo usrećiti, kome ćemo izazvati osmeh.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: privatna arhiva dr Tomasa Pečnera, Pixabay
