Životni put
Prepoznavši umetničku crtu kod Suzane Gros-Marković, koja je od svojih prvih koraka volela da peva i pleše, njena majka koja je i sama bila umetnica (završila je likovnu akademiju), usmerila ju je ka muzici. Tako je muzika postala važan i neodvojivi deo Suzaninog života.
– Po završetku srednje muzičke škole „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, upisujem se na Pedagoški glazbeni fakultet u Osjeku. Provela sam dve divne godine tamo i to je bio jedan od lepših perioda u mom životu. Profesinalno, to smatram najboljim temeljom mog rada. No, raspala se Jugoslavija i ja sam se vratila kući, u Novi Sad. Prešla sam na novosadsku Akademiju. Mnogo sam diferencijalnih ispita morala da polažem, a dosta toga mi nije ni priznato, jer su bili različiti programi. Bilo je vrlo mučno i teško. Vraćena sam na prvu godinu i faktički krenula sve iz početka.
• Kako je nastao hor „Hašira“ koji ste vi osnovali?
– Potreba da idem putem kojim se ređe ide, da preispitam svoje stavove, a vođena buntovnim duhom, rezultirala je željom da osnujem svoj hor. Kako sam bila član Jevrejske opštine u Novom Sadu, a oni nisu imali hor još od vremena Drugog svetskog rata, dobila sam svu podršku u realizaciji ideje da okupim omladinu Jevrejske opštine i da kroz horsko pevanje radimo na razvoju jevrejske tradicije i kulture. I tako, 1993. godine nastao je tada jedini jevrejski hor u Srbiji i nakon dve godine dobio ime „Hašira“ što znači „Pesma nad pesmama“. Sa tim horom ostvarila sam za vrlo kratko vreme veliki uspeh. Jevrejska muzika je protkana uticajima s raznih strana sveta i bilo mi je zanimljivo da istražujem tu bogatu tradicionalnu riznicu… Nakon mog odlaska u Izrael, hor se u potpunosti promenio...
• Zašto ste otišli u Izrael?
– Moram priznati da me je svaki rat na ovim prostorima iščašio, pomerio… Kada je krenulo NATO bombardovanje, savetovano mi je da se sklonim sa detetom, jer sam se u međuvremenu udala i razvela… Otišla sam na par dana u Budimpeštu, da bih se potpuno neplanski iselila u Izrael i ostala tamo tri godine. Nije lako kada vas teškoće opkole, ali kada se načini vremenska distanca, onda shvatimo da su svi ti izazovi s kojima smo se suočavali bili blagotvorni i da su to bile lekcije koje smo trebali da naučimo. Bez njih ne bismo bili ono što smo danas.
• Da li ste se i tamo bavili muzikom?
– Muzika je uvek bila sa mnom ma šta da sam radila. Pošto nisam stigla da diplomiram, onda sam tamo spremala preostale ispite… To mi je došlo kao sreća u nesreći – psihički me je to održalo u ravnoteži. Retko kome može da se posreći pa da u nekoj stranoj zemlji odmah počne da radi u struci. Radila sam svakojake poslove da bih preživela i prehranila trogodišnjeg sina. Živela sam u kibucu prvu godinu… Te prve godine sam okupila grupu pevača za neke priredbe – bilo je zanimljivo da sam kao Jevrejka iz Srbije, zemlje koja tada nije bila na lepom glasu, dirigovala volonterima iz celog sveta… No, i pored svega život mi tu nije bio lak – osetila sam šta znači biti novi useljenik, iako Izrael obožavam i smatram svojom drugom domovinom, osećala sam se kao drvo kome je posečeno korenje. Tako da sam se posle tri godine ipak vratila u Novi Sad. No, život ne stoji, nego ide dalje, tako da ne možemo da se vratimo na isto mesto gde smo stali kada smo otišli…
• Da li to znači da ste krenuli ponovo ispočetka?
– Naravno, mesecima sam tražila bilo kakav posao, shvatila sam da ne mogu da završim akademiju, jer nisam imala dovoljno novca… No, pozvali su me da radim s grupom pevača u slovenačkom društvu „Krederica“. Ubrzo je to postao jedan respektabilan hor. Jedno vreme sam predavala muzilčko u školi „Dr Milan Petrović“ i radila muziko-terapiju s vaspitno zapuštenom decom što mi je bilo veliko iskustvo. Dugi niz godina sam svirala orgulje u Reformatskoj crkvi. Bila sam i kustos i sekretar udruženja umetnika „Likovni krug“ na Petrovaradinskoj tvrđavi… Tako je 2007. stigao poziv sveštenika Romana Miza da osnujem mešoviti hor Rusinskog kulturnog centra i grkokatoličke crkve Sv. apostola Petra i Pavla u Novom Sadu. Taj hor smo nazvali „Harmonija“ sa njim radim i dan-danas. U međuvremenu sam provela nepune tri godine u Kanadi gde sam osnovala i vodila hor pri Sinagogi u mestu Guelph i bila veoma aktivna u verskom i tradicionalnom životu jedne male, ali pune ljubavi jevrejske zajednce. To je ogromno iskustvo koje prenosim danas u radu sa decom. Kada sam se vratila iz Kanade, posvetila sam se akademiji i višeslojnom radu na sebi. Konačno sam diplomirala na Novosadskoj muzičkoj akademiji i zvanično postala profesor solfeđa i muzičke kulture i horski dirigent.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: privatna arhiva