Turizam je prodaja snova, bajki, priča
Od Olimpijskih igara, srednjovekovnih vašara pa do današnjih manifestacija ljudi se rado okupljaju. Zato one i služe jer se tokom njih mogu da sretnu, druže, zabave, razmene neka dobra, nešto novo nauče i upoznaju nove ljude, običaje, hranu...
– Srbija ima preko 2000 raznih „ijada”. Neke su dokazane, etablirane, neke se pojave i ugase. One su značajne za male zajednice, posebno za seoske sredine. Ukoliko su dobro osmišljene i organizovane, one mogu privući veliki broj ljudi – uputio nas je novinar, urednik i autor turističke emisije „Balkanorama“ Vladimir Jovanović.
Loznica je postala mesto u koje turisti rado svraćaju između ostalog i zbog LilaLo festivala koji je sačuvao lokalni običaj paljenja lila – baklji od trešnjine kore uoči Petrovdana i integrisao ga u manifestaciju koja je postala poznata ne samo van Loznice, nego i van granica naše zemlje. Tako je ne samo sačuvan običaj lilanja, nego i obogaćen novim i zanimljivim sadržajima.
Jedna od sve zanimljivijih destinacija, otkako je tvrđava obnovljena, je Golubac. Nije samo Golubački grad interesantan turistima, nego i Đerdapska klisura sa svojim lepotama i kulturno-istorijskim nasleđem. Krajem jula 2024. godine Golubac je bio domaćin 16. Sajma Dunava.
– To je najveća manifestacija u Golupcu i obuhvata različite programe od sportskih nadmetanja, regate, takmičenja u pecanju i pripremi riblje čorbe do večernjih koncerata i kulturno-umetničkih programa – kaže nam Željka Milenković, v.d. direktora Turističke organizacije Golupca.
Slično je i s Novim Bečejom, varoši u Banatu koja je postala poznata po porodičnoj i odlično organizovanoj višednevnoj manifestaciji Velikogospojinski dani.
– Pored Tise se nalazi jedan od najvećih koncertnih platoa u Srbiji koji može da primi i 100.000 posetilaca, a to smo proverili 2019. godine kada smo organizovali 26. po redu Velikogospojinske dane i kada smo zaista imali rekordan broj posetilaca za jedno veče.
No u ovom delu pored Tise se organizuju i ostale manifestacije poput sportsko-ribolovačkih takmičenja kao što je ManićTisa 63 koja se održava početkom decembra. Istakao bih da je ovo jedinstvena zimska manifestacija na Tisi i specifična je po tome što se tiski bakalar (manić) lovi zimi. Ali nisu to jedine manifestacije zbog koijh turisti dolaze u Novi Bečej. Tu su i Opasuljivanje, Festival ždralova, Novogodišnji bazar, Festival štrudle, Testomanija, Srednjovekovni piknik na Arači i mnoge druge – otkrio nam je Saša Dujin, direktor Turističke organizacije opštine Novi Bečej.
Upravo je tema srednjeg veka i nas zaintrigirala da odemo do Smedereva na manifestaciju „Vitezovi i legende” koja se odvijala u autentičnom ambijentu Smederevske tvrđave. Bila je to prilika da se vide vitezovi, dame, štitonoše, streličari, muzičari... A sve u poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici pored Dunava kojom je stolovao despot Đurađ Branković.
– Naša tvrđava bila je ista kao Dubrovnik, San Điminjano, Verona, Padova, Firenca... jer se u to vreme gradila i rasla. Prozori dvora despota Đurđa daju nam odgovor na pitanje kako bi ovaj grad izgledao da nije pao u ruke Turaka. Bifore (prozori iz dva dela) su bile zastakljene staklom iz Murana, čuvenog venecijanskog ostrva, kao i prozori na Duždevoj palati u Veneciji. Imao ih je i Karlo IV u Pragu – to je bio taj rang kome je pripadao naš despot – uputio nas je Goran Jovšić, turistički vodič iz Smedereva.
Primetili smo da je porodica važna i današnjim vitezovima, jer svi učesnici festivala su bili kao jedna velika porodica. Ali smo i konstatovali da je ovako atraktivan program zaslužio mnogo više posetilaca nego što ih je bilo među zidinama Malog grada Smederevske tvrđave. Zaista, veliko je umeće oživeti duh davnih vremena, predstaviti savremenom čoveku kako su njegovi daleki preci živeli, ratovali i kako su se zabavljali...
– To su neprocenjive stvari u segmentu turizma. Kada se o našem srednjem veku priča strancima pokazujući im ovakvu tvrđavu rekavši „pogledajte, mi smo ukorenjeni ovde šest, sedam, osam vekova“ onda priča ima težinu jer je potkrepljena činjenicama. Pravili smo ture za strance da vide i Manasiju, Golubac, provodimo ih kroz srpske manastire da vide i tu kulturu. Smatram da je to najbolji mogući način da se promeni svest i slika o nama. Mislim da čak i mi u Srbiji često zaboravljamo i nedovoljno ističemo da smo imali u srednjem veku takvu kulturu – kaže Vladimir Blagojević iz Udruženja „Beli orlovi“ koje neguje srednjovekovnu srpsku kulturu, umetnost, ratničke veštine i starie zanate.
Još jedna manifestacja koja ima edukativni karakter nam je privukla pažnju – Sovembar u Kikindi, koja je nastala u cilju promovisanja ovog banatskog grada kao grada sova koje ovde provode zimu. Prema rečima Jasmine Milankov, v.d. direktorke TO Kikinde, kada je prepoznat ovaj fenomen usledila je edukacija lokalnog stanovništva konceptom podsticanja razvoja ekološke sredine, zaštitom sova koje dolaze u Kikindu da zimuju i promocijom ovog svetskog fenomena koji je postao pozanat i van naše zemlje naročito posle posete organizovane grupe iz Velike Britanije 2009. godine. Izgleda da tek kada stranci potvrde neke naše vrednosti, tek tada ih i mi počinjemo da primećujemo.
– Kikinda je najveće urbano stanište sova ušara na našoj planeti. Ali to nije sve što može u našem gradu da se vidi. U Kikindu ljudi dolaze nekim povodom jer ona nije tranzitno mesto i svi su prijatno iznenađeni onim što vide. Mi imamo veliki trg i 22. najlepšu zelenu ulicu na svetu... Izdvojila bih i skelet mamuta Kike pronađenog na glinokopu fabrike „Toza Marković“ koji je gotovo kompletan. Osim Mamut-festa posvećenog Kiki, organizujemo i mnoge druge manifestacije, a najpoznatija je svakako „Dani ludaje“ – izjavila nam je Jasmina Milankov, v.d. direktorka TO Kikinda
– Turizam je prodaja snova, bajki, priča... A mi, pored svega što imamo opet ne umemo to da prodamo. Ne umemo da napravimo turistički proizvod. Ne znam kako i zašto nismo naučili, na primer od Tunišana ili Egipćana, koji prodaju pustinju – prodaju ništa… Ipak, nude jednu lepu priču, prodaju neku želju ljudi da dožive što nigde na drugom mestu ne mogu da dožive – ukazao je Aleksandar Seničić, direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija YUTA.
Složili bismo se sa Aleksandrom Seničićem da mi i ono što imamo najčešće ne umemo da iskoristimo. Julijina kuća i njen balkon dozidan u XX veku u Veroni privlači preko 5,5 miliona turista godišnje, a istinita priča o zaljubljenosti čuvenog pesnika Laze Kostića u Lenku Dunđersku ili Branka Radičevića u Minu Karadžić nije postala turistička. Imamo jednu izmišljenu priču i upitnu lokaciju spram zaista istinitih. S druge strane, Veronu je posetilo prošle godine više od 5,5 miliona turista, dok je celu Srbiju posetilo 4,2 miliona. Da li to znači da ne znamo da pričamo priče? Mnogo ih je neispričanih…
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje
