PROSLAVA ROĐENDANA

Svake godine slavimo naš zlatni tren, datum našeg dolaska na ovu planetu. Ali radost tog dana nije zagarantovana, ona je odjek onoga kako smo proživeli sve dane između dva rođendana. Čini se da je rođendan više od cifre – to je energetska kapija, trenutak kada se unutrašnje Sunce vraća na isti onaj stepen neba na kom je bilo kada smo prvi put udahnuli život. Kako da nam ta kapija svake godine bude vetar u leđa i da ne računamo „godine u životu, nego život u našim godinama” kako Abraham Linkoln kaže, pitanje je od „milion dolara”.

Najraniji zapisi o proslavi rođendana vode nas u drevni Egipat u vreme pre 3.000 godina p.n.e. kada se slavio dan kada je faraon bio krunisan, a ne kada je bio rođen kako bi se očekivalo… Džejms Frejzer beleži, da su se u mnogim starim kulturama slavili samo rođendani bogova i kraljeva, jer se verovalo da njihova sudbina utiče na zajednicu, dok je običan čovek bio nebitan da bi mu se svake godine posvećivao takav obred. Generalno, stari narodi su smatrali da su osobe posebno ranjive na svoj dan rođenja, pa su zato i postojali obredi koji bi mogli da ih zaštite. Nije na odmet istaći da su stari Sloveni verovali da su trenuci rođenja opasni jer su tada granice svetova otvorene. Umesto slavlja, fokus je bio na zaštiti novorođenčeta od uroka (vezivanje crvenog konca, skrivanje deteta).

Stari Grci su uveli običaj paljenja sveća na okruglom hlebu s medom u čast boginje meseca Artemide. Sveće su simbolizovale mesečevu svetlost, a dim koji se uzdiže nakon duvanja sveća bio je „prenosnik” molitvi i želja bogovima na nebu. Tek u starom Rimu rođendane su počeli da slave muškarci koji nisu bili vladari. Na taj dan, Rimljani su oblačili čistu, belu togu, prinosili žrtvu svom Geniju – odnosno duhu zaštitniku, koji je od rođenja s njim. Obično je to bilo vino, tamjan i kolač (libum) i molili se za još jednu uspešnu godinu.

Moderna proslava rođendana sa tortom i svećicama (onoliko koliko slavljenik ima godina) nastala je u Nemačkoj u 18. veku. Ovaj podatak potiče iz istorijskih i etnoloških zapisa o nemačkom običaju pod nazivom Kinderfeste (Dečji praznik). Naime, Nemci su verovali da su deca na svoj rođendan posebno osetljiva na zle duhove, pa su se porodice okupljale da ih „zaštite” radošću i svetlošću. Verovali su da dete na svoj rođendan stoji na granici svetova i da su mu tada potrebni porodica i vatra (sveće) kao štit.

Ovakav običaj je kod Srba prvo stigao u gradove, dok su sela ostala verna krsnoj slavi. Srpski etnolozi objašnjavaju da je srpski identitet bio kolektivan i da pojedinac nije bio bitan sam po sebi, već kao karika u lancu predaka i potomaka, zato se i slavila slava. U slovenskim jezicima, reč rođendan je duboko ukorenjena u samoj srži postojanja, porodice i sudbine. U slovenskoj mitologiji, Rod je bio vrhovno božanstvo, tvorac sveta i bog koji bdi nad rađanjem. Verovalo se da uz Roda stoje Suđaje, koje upravo na „rođendan” deteta određuju njegovu sudbinu.

Veoma je zanimljivo da se slovenski koren rod direktno povezuje sa pojmovima kao što su: priroda (ono što je pri rodu), rodbina (oni koji su istog roda) i narod. Rođendan, dakle, u slovenskom duhu nije samo lični datum, već dan kada se pojedinac ponovo usklađuje sa svojim rodom i prirodom.

Zato je i veoma čudno da je jednu tako intimnu proslavu dodirnula industrija. Da li se sećate kada su rođendani počeli da se slave u Mekdonaldu? Uvidevši ovu pojavu koja je zahvatala sve više slojeva društva sociolog Džordž Ricer (George Ritzer) uveo je pojam mekdonaldizacije, koji se odnosi na proces u kojem društvo sve više usvaja karakteristike restorana brze hrane: efikasnost, predvidljivost, merljivost i kontrolu. Kada su rođendani dece postali dosadni u restoranu brze hrane prešlo se na igraonice – posebna mesta koja imaju animatore i mesto gde deca mogu da se iskaču do mile volje...

U međuvremenu desila se inkluzija, odnosno preporuka da se sva deca iz grupe (vrtića) ili razreda pozovu na rođendan. Lepo je biti pozvan i ta namera je plemenita (da se niko ne oseća izostavljeno), međutim pedagozi upozoravaju da to briše koncept istinskog prijateljstva. Ako su svi pozvani, niko nije „poseban”. Drugo, ali ne manje bitno, je ono što ističe Bili Ejbls (Billie Ables), američka profesorka i psihoterapeut da mlađa deca (ispod 10 godina) na tako velikim proslavama doživljavaju senzorno preopterećenje – umesto duboke veze sa najdražima – dete dobija površnu buku. Prema njenom mišljenju deca ovog uzrasta najbolje procesuiraju grupu koja je broj godina plus jedan. Sve preko toga je predstava za odrasle, a ne radost za dete!

Ono što je najvažnije da dete na ovakvoj zabavi gubi osećaj domaćina (nije kod kuće) niti ima potrebu da se potrudi oko svojih gostiju kako bi im bilo lepo (o tome drugi vode brigu). Ništa nije autentično, sve je kupovno – od prostora, animatora i grickalica do torte.

Jedan od najcitiranijih stručnjaka kod nas, dr Ranko Rajović ukazuje na senzorno preopterećenje i gubitak kreativnosti u svojim predavanjima o razvoju deteta u digitalnom dobu (NTC učenje).

– Problem sa igraonicama je prevelika količina buke, svetlosti i gotovih sadržaja. Deca su tu previše stimulisana, ali na pasivan način. Umesto da osmišljavaju igru, oni je konzumiraju. To dovodi do toga da deca postaju zavisna od spoljne animacije – ne znaju sami da se igraju ako im neko ne organizuje vreme – ukazuje dr Rajović.

Da ne govorimo o tome da jedan takav događaj košta skoro kao plata roditelja. Industrija zabave je surova – iz džepa roditelja se istera 500 do 700 evra (u zavisnosti od broja dece i odraslih). S druge strane je i dolazak na rođendane druge dece. Studije u Velikoj Britaniji pokazale su da roditelji troše oko 500 funti godišnje samo na poklone za tuđe rođendane na koje su njihova deca pozvana zbog „pravila celog razreda”. Zato u nekim evropskim zemljama raste pokret „Fiver Parties”. To je ekonomski odgovor na ovo ludilo: roditelji mole goste da ne donose poklone, već da svako dete donese samo simboličnih 5 evra (five euro) kako bi slavljenik sakupio za jedan veći, smislen poklon. Što nije loša ideja.

Kako nas onda čudi da deca imaju poremećen sistem vrednosti kada se događaj koji bi trebalo da bude njihov poseban dan pretvara u masovan skup osoba koje im najčešće nisu ni bliske, kada ono nije domaćin i ne pleni pažnju svojih gostiju, kada se ne oseća svečano i posebno. Zato i nije neobično da proslavu vrednuju kroz brojnost gostiju i skupoću poklona, a ne na kvalitet provedenog vremena. To samo znači da generacije dece odrastaju misleći da je rođendan „termin koji zakupljuju roditelji”, a ne njihov posebni dan u kojem su oni centar ljubavi i pažnje svog najužeg kruga.

Mnogi roditelji se osećaju kao da su pred tamnim vilajetom: ako ne uđu kajaće se, a ako uđu kajaće se još više. Pitanje je kako izaći iz ove zamke konzumerizma ili iz tog začaranog kruga bez posledica za svoje dete. Zato smo se obratili psihologu dr Maji Vukadinović, koja je i sama roditelj i suočava se sa baš takvim problemima.

– Rođendaonice nisu loše same po sebi, ali zavisi kako su opremljene i kakav je animator. Po mom mišljenju veoma je važno da on bude profesionalac, a ne samo neko ko čuva decu. Kada je moj sin punio šest godina odlučili smo da slavimo u rođendaonici. Do tada je bilo slavlje u okviru porodice. Pažljivo sam odabrala rođendaonicu u kojoj je animator vaspitač, koji je imao puno osmišljenih zajedničkih igara za svu decu. U mom slučaju je takvo slavlje bilo pun pogodak – sin je bio zadovoljan slavljenik, deca su se lepo provela, roditelji su imali priliku da se upoznaju i druže, ali, priznajem, koštalo me je kao mala svadba! Ipak, primetila sam da ima dece kojima se to izuzetno ne sviđa – ukazala je dr Vukadinović.

Zato bi roditelji po Majinom savetu trebalo da prate svoju decu i kada su na tuđim proslavama i da vide da li im se to sviđa pa, ako, im se ne sviđa ne insistirati na takvom načinu slavja. Prema njenim rečima živimo u modernom vremenu i izbegavanje proslave rođendana po igraonicima ponekad nema smisla. Maja ne smatra da će svaki naredni rođendan tako slaviti, jer pitanje je i do kog uzrasta je deci ovakvo slavljenje rođendana interesantno.

– Alternativa koja mi se dopala je slavljenje rođendana na otvorenom prostoru ili u parku. Skoro smo u dvorištu našeg kvarta slavili dečiji rođendan. Nije bilo animatora, ali bilo je smeha, druženja, zajedničkih igara dece različitih uzrasta. Naravno bila je tu torta i sve što je deo slavlja. Roditelji su bili tu, družili se. Bilo je sjajno i svi su poneli lepe utiske. Naravno da zavisi koje je doba godine i kakvo je vreme, ali mi se dopao ovakav način slavljenje rođendana – kazala nam je psiholog dr Maja Vukadinović.

Nema gotovog i jednostavnog recepta kako da naš rođendan bude zapravo naš zlatni dan u godini. To svako mora da odluči za sebe, a roditelji u skladu s najboljim interesima dece i svojim mogućnostima. Ono što je najvažnije je da slavljenik oseti da je voljen, podržan i da oseti kako ga greje njegovo unutrašnje sunce.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Mariniranje, Freepik, Pixabay