Vinske priče

Autentični beli pino vinarije Drašković

Beli pino Mariniranje Foto Vinarija Draskovic

Esencija vršačkog teroara

Lepa vest iz Vršca prekinula je višegodišnji muk koji traje o sudbini nekadašnjeg nosioca vinogradarske proizvodnje u celom regionu, kako se to danas kaže. O njoj se, gotovo ništa, ne čuje od 2017. godine, od kako je Vršačke vinograde, kupio poslovni sistem „Swisslion-Takovo“. Nova vinska kuća nastavila je da posluje pod imenom „Vinarija Drašković“ u čijem vlasništvu je oko 600 hektara vinograda uglavnom belih vinskih sorti i frankovka i muskat hamburg od crnih. Njima su 2018. godine pripojeni i novi zasadi merloa, kaberne frana i širaza.

Veliki podrum kapaciteta prerade 34,2 vagona grožđa nije privatizovan i „Vinarija Drašković“ je sagradila novi, u podnožju Vršačkog brega, među čokotima, površine 8000 kvadratnih metara. Opremljen je najsavremenijom opremom, a kapacitet mu je 5,6 miliona litara. Ovo su osnovni podaci o novoj vinariji koje nalazim u prospektima, koji svojim izgledom i sadržajem mogu da posluže kao uzor svim našim vinarima. Izvanrednim grafičkim rešenjima i konciznim sadržajima tekstova, oni su istovremeno svojevrsni i podrumar i enolog i šef marketinga koji potrošačima pružaju potpunu sliku o vinariji i njenim dosezima.

Lepu vest iz Vršca čuo sam u Novom Sadu, u vinoteci „Vinarije Drašković“, otvorenoj pre godinu dana. Nalazi se na idealnoj lokaciji, blizu Gradske kuće, pored čuvene poslastičarnice „Siti“, preko puta Srpskog narodnog pozorišta, u malom prostoru koji deluje monumentalno i privlačno. Godinu dana, povremeno navraćam u nju i tako pratim dešavanja u vršačkoj vinariji. Sagovornice su mi voditeljke vinarije Damjana Simičić i Jelena Mićović. Sve u očekivanju, da će se završetkom pandemije virusa korona, konačno otvoriti i putevi ka jugoistoku Banata. Pre dve nedelje Damjana me je već na vratima dočekala:

– Upravo stižete u trenutku kada na scenu stupa suvi pino beli, naše prvo vino iz nove Authentic linije. Njime, vinarija želi da se prikaže esencija vršačkog teroara.

Beli pino nije slučajno izabran za promotera nove autentične linije. On rađa na potesu Hervis, na čokotima sačuvanog starog, jedinstvenog u svetu guduričkog klona ove poznate svetske sorte. Idealan je za početak priče o vinima starih vinograda, lokalnih klonova i retkih autohtonih sorti sačuvanih i pronađenih samo u Vršačkom vinogorju. Spajajući vekovnu tradiciju uzgajanja vinove loze na ovom području, novi vlasnici Vršačkih vinograda ugradili su u svoja vina, ne samo prošlost i znanje, nego su im dodali i svoju strast i ljubav prema životu, koristeći pri tom i sva dostignuća modernih tehnologija.

Beli pino koji je pred nama, jačine je 13 posto alkohola, transparentno žute boje, upečatljivo mladalački i osvežavajući. Takva je i etiketa. Dobijen je nežnim presovanjem rashlađenog kljuka i fermentacijom na kontrolisanoj temperaturi. Odležavao je devet meseci na finom talogu u tankovima. U njegovoj složenoj aromatici prepoznaju se tonovi bagremovog cveta, livadskog meda, suvog voća, muskatnog oraščića i korice hlaba. Na nepcu ostavlja snažnu impresiju svojim elegantnim kremastim ukusom. Beli pino 2019. proizveden je u ograničenoj seriji od 6.000 boca. Prodavaće se isključivo u vinotekama „Vinarije Drašković“ i u odabranim restoranima.

Početkom druge polovine prošlog 20. veka, u Gudurici je bio zasađen veći broj belih sorti: semjon, kreacer, crvena i bela šasla... Za jednu se nije znalo šta je sve dok je dr Sima Lazić, direktor sremskokarlovačkog Instituta za vinarstvo, nije determinisao kao burgundac beli. Domovina sorte je Burgundija, a spominje se još u 14. veku. Čokoti čiji identitet je otkrio dr Lazić, potonji autor sorte sila, davali su visoke prinose i u godinama nepovoljnih vremenskih prilika.

Među njima je bilo i onih koji su se isticali svojom robusnošću i kvalitetom grozdova. Šest od njih je izabrano, umatičeno i praćen je njihov rod. Čokot pod šifrom G2 redovno je bio najbolji. To je potvrđeno ogledima i u drugim vinorodnim područjima u Srbiji. I onda kada je čitav posao oko stvaranja novog klona bio bezmalo gotov, on je iz neutvrđenih razloga prekinut. Čokot G2 tako do danas zvanično nije priznat kao klon. Srećom u „Vršačkim vinogradima“ su još tada od njegovih potomaka podigli plantažu na 30 hektara. Klon je tako nezvanično, nastavio svoj život, pod imenom gudurički burgundac. U Gudurici i Velikom Središtu nije bilo vinara koji ga nije imao u svojim vinogradima. Širi se i u drugim mestima i krajevima. Stigao je i do Hercegovine.

Vino je stiglo još dalje. Nekoliko puta, minulih godina, bio sam prisutan otpremi po dvadesetak hiljada boca guduričkog burgundca iz vinarije „Selecta“ Milutina Stojšića za San Peterburg u Rusiji.

Muk, spomenut na početku, nije slučajan: u Vršcu se proteklih 3-4 godine ozbiljno razmišljalo i promišljalo kako vina za špricere i gemište da zamene kapljicom dostojnom naših trpeza. Hvala im što nam nude otmena, gospodstvena, rečju, časna vina. I po prihvatljivim cenama.

Petar Samardžija

Foto: Vinarija Drašković, wikipedia

Izvor: Dnevnik