Boja vina

Od početka istorije sveta ljudi su opevali vinovu lozu i vino. Umetnost je u svim oblicima izražavala teške grozdove kao simbol izobilja i bogatsva, a boju vina, kao izvor radosti. Za boju se kaže da je rujna, zlaćana, iskričava kao devojačko oko, grimizna, rubinasta, starog zlata i na stotine drugih načina, a u nedostatku pravih reči, u zvaničnom vinskom žargonu kliče se: „Ima boju!“

Boja je nezaobilazna pri svakoj proceni vina, uz bistrinu, miris i ukus. Prema boji vina se dele na bela, ružičasta i crna (crvena). Poslednjih godina u svetu se govori i o četvrtoj kategoriji: narandžasta vina. Reč je o vinima belih sorti koja se proizvode po tehnologiji crnih vina.

Boja je, pored ostalog, zdravstveni karton vina. Ukoliko se kod belih vina pojavi, na primer, smeđa ili smeđkasta boja, to može biti upozorenje da se radi o mani ili o bolesti vina. Izgled vina je isto tako indikator i njegovog kvaliteta, starosti pa i stila. Treba, međutim, stalno imati na umu da je sam izgled najmanje pouzdan element pri njegovoj proceni. Ne uzimati ga zdravo za gotovo jer se prvi utisci, koje stičemo okom i nosom, izgled i miris, potvrđuju tek angažovanjem nepca, probanjem vina.

Na izgled vina utiču boja, bistrina, dubina boja, viskozitet i vinske suze. Boja je i sortna osobina: rajnski rizling je svetlozelenkastožut, italijanski rizling zelenkastožut, žilavka slamnastožuta, traminac zlatnožut, beli pino svetložut.

Ružičasta boja je prokupca, tamnocrvena do rubinska pinoa crnog, tamna merloa, kabernea i širaza, crna kao afrička noć našeg probusa, tamnocrvena s plavkastom nijansom fruškogorskog portugizera. Sve nijanse boja nemoguće je pobrojati jer su one posledica i zrelosti grožđa branog za vinifikaciju.

Kod belih vina proizvedenih od manje zrelog grožđa prevladavaju zeleni tonovi, a kod onih od prezrelog grožđa i onoga na kojemu se razvila plemenita plesan dominiraju žuti tonovi. Rastom stepena zrelosti grožđa boja se menja od svetlijih zelenkastih i žućkastozelenkastih tonova u intenzivnije, žutozlatne, medne i jantarske tonove. Boja vina menja se i starenjem. Bela vremenom postaju tamnija, poneka i poprimaju ćilibarski odsjaj. Crna vina, pak, starenjem blede, godine im odaju žutosmeđe ili ciglaste nijanse.

Belim vinima boju daju zeleni i žuti pigmenti pokožice grožđa. Koji će od njih biti dominantni zavisi od sorte i zrelosti grožđa, vinifikacije, godine, geografskog porekla, starosti, načina nege.

Boja crnih vina potiče od antocijana i polifenola. O intezitetu i nijansama boja odlučuju sorta, zrelost grožđa, i njegovo poreklo i na kraju starost vina. Crna s više kiselina imaju naglašen živahni crveni ton, a ona s manje kiselina naglašeniji modriji ton. Modrocrvena nijansa govori da je u pitanju mlado vino.

O bistrini, kao sastavnom delu izgleda vina ima dosta nejasnoća. One su nastale zato što se ranije tražilo da vino u čaši bude kristalno bistro. Danas je, međutim, sve više vinara koji svoja vina, pre punjenja u flaše, ne filtriraju, smatrajući da je to maltretiranje koje njihovom vinu uzima deo duše.

Mutnoća, magličastost i talog u boci su stoga normalna pojava. I treba ih razlikovati od onih koja su posledica pogreške u preradi ili bolesti vina. Ukoliko je talog u obliku pahuljica u vinu, to je znak njihove pokvarenosti. Ako se on sastoji od prozirnih kristalića, skupljenih na dno boce, što se sreće najčešće kod starih crnih vina, onda se radi o prirodnoj i očekivanoj pojavi, reč je o tartaratima, solima vinske kiseline. Fenomen koji vam potvrđuje da je u boci prirodno vino.

Petar Samardžija

Foto: N. Stojanović, Pixabay, Freepik