Budi srce i uzima pamet
Prijatne majske dane učini još bogatijim i lepšim miris od kojeg treperi vazduh. Dolazi od skromnog, zvezdastog cveta biljke, odnosno drveta i podsetiće vas na čudesnu mešavinu meda, limuna i vanile. Srebrnasti listići i nežni, svetložuti cvetovi očaravajućeg mirisa su odlike dafine (lat. Elaeagnus angustifolia). Veruje se da je njen miris jedan od onih koji dopiru iz rajskih vrtova. Meni je taj božanstveni miris neraskidivno vezan s Dunavom jer dok se šetam po njegovoj obali nozdrve mi širi, golica, opčinjava i „uzima“ pamet.
Taj sladak miris kao da obećava ljubav, onu divotnu i raskošnu kao maj u kojem probuđena priroda počinje da cveta. Zato mogu da zamislim kako su nekad devojke sedele ispod njene krošnje verujući da će im taj miris privući sreću u ljubavi.
Ime Dafina vodi poreklo iz starogrčkog jezika od reči daphnē (δάφνη), što u prevodu znači lovor (Laurus nobilis). U grčkoj mitologiji, prema Robertu Grevsu, Dafne je bila jedna od najlepših nimfi, ćerka rečnog boga Peneja. U nju je bio ludo zaljubljen Apolon, a ona, kako bi pobegla od njegove ljubavne nasrtljivosti, moli oca da je preobrazi. Pretvorena je u drvo lovora. Apolon je od tada, u znak sećanja na nju, nosio lovorov venac, koji je kasnije postao simbol pobede i slave.
Izvor zabune je što u srpskom jeziku dafina ne označava lovor, nego sasvim drugu, od lovora botanički različitu biljku. Prema rečniku Matice srpske naš jezik je zadržao lovor/lorber za praktičnu upotrebu (začin), a dafina je postala poetsko i narodno ime za majski nežnožuti cvet drveta sa listovima srebrnastozelene boje. Ime roda potiče od grčkih reči ελατια = maslina i αγνος = konopljika (zbog sličnosti sa maslinom i konopljikom), a ime vrste znači uskolisna.
Srpski nazivi, pored naziva dafina koji je najčešći, su i grčka vrba, davina, igda, mirišljava vrba... Zanimljivo je da ovo značenje preovladava u kontinentalnim krajevima (Srbija, Bosna, Makedonija) dok su na primorju dafina i lovor sinonimi. Upravo zbog svog izgleda, ali i zbog ploda koji najviše podseća na maslinu zovu je i ruska maslina (engl. Russian Olive).
Plod je jestiv, pomalo brašnjav, ali i zdrav. Od plodova dafine se u nekim delovima sveta pravi posebna vrsta brašna koja se dodaje u hleb i kolače, dajući im specifičnu aromu. Postoji i čuveni persijski desert senjed, gde je sušeni plod dafine jedan od glavnih sastojaka za proslavu Novog leta (Nowruz), jer simbolizuje ljubav i plodnost. Što nije bez osnova jer dafina popravlja tlo fiksirajući azot, tako da će biljke koje su oko nje i koje dolaze posle nje biti bujnije. To je drvo koje simboliše izdržljivost i veliku volju za preživljavanjem jer ona raste gde ništa drugo ne može – na slanoj zemlji, pustinji i vetrometinama. Zato je i smatraju pionirskom vrstom.
Dafina mirisom privlači pčele na svoje cvetove bogate nektarom. Med od dafine, mada je prava retkost, je veoma aromatičan i smatra se izuzetnim u podizanju imuniteta. Osim što privlači pčele, omiljena je i kod malih ptica. Njene guste i trnovite grane su pravo mesto gde ptičice mogu da sviju svoje gnezdo i budu zaštićene od mačaka i grabljivica. Ali to nije sve, plodovi dafine su omiljena hrana ovim pernatim stanarima zimi, u vreme kada je hrane malo.
U narodu se verovalo da srebrnasta boja njenih listova odbija „zle poglede“ i negativnu energiju. Na mesečini taj srebrni odsjaj joj je davao mističan izgled, pa su ljudi verovali da drvo dafine čuva kuću od nesreće i groma. U nekim krajevima njene grančice su se stavljale u ambare da bi čuvale žito zbog mirisa koji odbija insekte, što je potvrđena naučna činjenica. Možda baš zato u starim bibliotekama na Mediteranu se mogu naći među stranicama knjiga njeni listići ne samo da zaštite skupocene knjige nego i da sačuvaju mudrost od zaborava.
Mada je ime Dafina u Srbiji posle devedesetih postalo neomiljeno zbog imena Dafine Milanović, vlasnice piramidalne „Dafiment banke“, ipak je ovo ime i te kako bilo značajno u našoj književnosti, ali i svetskoj literaturi. Misli se pre svega na Ovidijev opis trenutka kada se Dafne pretvara u drvo dok je Apolon dotiče, koji je jedan od najcitiranijih delova antičke književnosti. U našoj književnosti je to Dafina Isakovič iz romana „Seobe”. Žena Vuka Isakoviča simbol je čežnje, telesnosti, ali i propadanja. Crnjanski je njeno ime koristio da dočara tu specifičnu lepotu koja polako bledi.
Ali lepota mirisa cveta dafine ne bledi. Privlačan nam je jer sadrži visoku koncentraciju etil-cinamata, molekula koji daje onaj topli, miris cimetu i jagodama, i benzaldehida. Ova kompleksna mešavina direktno stimuliše limbički sistem u mozgu, zadužen za emocije i pamćenje pa se miris dafine nikada ne zaboravlja. Zato i pitanje kako ovaj rajski miris sačuvati i „zatočititi“ u bocu... Maceracija, odnosno potapanje cvetova u ulje se nametnulo kao jedno od jednostavnijih rešenja u kućnim uslovima.
Prvi korak je da se cvetovi naberu po sunčanom danu (da su potpuno otvoreni i bez rose). Kada dođete kući ostavite ih 12 do 24 sata na čistu krpu da višak vlage ispari. Potom ih poređajte u teglicu da ispune otprilike dve trećine i nalijte hladno ceđenim uljem. Imajte na umu da bademovo ulje najbolje čuva njen predivni miris. Zatim je potrebno držati teglu na toplom i svetlom mestu (ne na direktnom suncu) naredne četiri nedelje. Potom procediti kroz gustu gazu ili cediljku u tamne flašice i čuvati je na hladnom i tamnom mestu.
Ovo fino ulje možete koristiti posle tuširanja kao ulje za telo, ali ako dodate malo pčelinjeg voska eto čvrstog parfema. Ovako pripremljen on deluje umirujuće na nervni sistem, ima blago protivupalno dejstvo, a inhaliranje i mazanje grudi može blagotvorno uticati na disajne puteve. U narodnoj medicini Bliskog Istoka se smatrao blagim afrodizijakom jer podstiče radost srca! Neka se i na toj radosti završi ova pripovest o rajskom mirisu nežnog cveta drveta koji obogaćuje tlo, časti pčele i ptice, a našu dušu ispunjava milinom.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Pixabay, Wikipedia, wikimedia - Walter Siegmund