Vinske priče

ČOKOTI HENIRKA OSMOG

pub photo Dirk Conrads on Pixabay

Vinoljupci u engleskim pabovima

U Engleskoj, francusko vino uvek ima ukus mastila.
U Francuskoj ono ima ukus sunca.

Džordž Mur

Gde je Englez, tu je i pab. U Velikoj Britaniji ima ih na svakom koraku. Odskaču svojim izgledom od svih ostalih kuća u ulici. Čim uđete i njih osvajaju vas svojom atmosferom, jednostavnošću i zanimljivošću; da ste došli na svoje.

Photo Krisztina Papp on Unsplash

Na pitanje šta je pab teško je odgovoriti. Da li se radi o kafani, mehani, restoranu, pivnici, motelu, gostionici, podrumu ili nekom drugom okupljalištu za piće koje poznajete? Razlikuje se od svih njih, a ima pomalo svega onoga što ona imaju. Reč je o specifičnoj britanskoj ugostiteljskoj ustanovi koje nema nigde na svetu.

Photo Stephanie Klepacki on Unsplash

Ako je nađete, znajte da u bližoj okolini žive Englezi, kako duhovito primećuje prof. dr Srboljub Živanović, antropolog svetskog imena, koji duže vremena živi u Londonu. Nasuprot sumornim američkim barovima, galamdžijskim švapskim pivnicama, francuskim kafeima, engleski pab, kaže on, predstavlja pitomu kuću van sopstvenog doma. Mesto koje zrači toplinom, u kome se svako oseća kao kod svoje kuće.

Pabovi u Engleskoj, razvijali su se tokom vekova od lokalnih pivnica i gostiona u kojima je uvek bila galama, jer se raspravljalo o politici, poslovima, ratovima i drugim događajima. Pab je danas neutralna teritorija na koju svako može da stupi, da se sretne s ljudima, poznatim i nepoznatim, da sa svakim slobodno stupi u razgovor bez potrebe da se posebno predstavlja, bez ustaljenih društvenih formalnosti. Možete pozvati prijatelje u pab da s njima popričate, da ih pogostite, bez potrebe da otvarate vrata svoga doma.

photo Fabio Alves on Unsplash

U klasnom društvu, kakvo nalazimo u Britaniji, pabovi su, primećuje gospodin Živanović, izrazito besklasne ustanove. Tu nije važno kakvo odelo nosite, kakav vam je spoljašnji izgled, koje titule imate i kakvo vam je materijalno stanje. U pabovima su svi jednaki. Svako manje mesto, naselje ili selo ima bar po jedan pab u koji svi žitelji navraćaju da se vide i da budu viđeni, da kažu i da slušaju i, naravno, da se okrepe, najčešće pivom ali i drugim pićima. Tu možete i da se kartate, igrate domine ili šah, bilijar, pikado, pa i da zapevate i zaigrate. Domaći žitelji takav pab nazivaju „lokalom“, jer je njihovo lokalno mesto okupljanja.

U većim gradovima, sa stotinama pabova, pored onih koji su zadržali karakter lokala, postoje i posebni pabovi sa specifičnim sadržajima. U nekim svira džez, neki imaju lutkarske predstave, u nekima su konobarice koje služe nagih grudi, ponegde može da se vidi i striptiz. U nekim nastupaju popularni pijanisti, pevačice, muzičari…

Obično ispod naziva paba, na samoj reklami, piše koje se vrsta piva u njemu toče. Posetioci tako biraju pab prema pivu koje vole. U poslednje vreme, na zahtev gostiju, pabovi sve češće u svojim kartama pića imaju i vina, koja su poslednjih decenija postala veoma popularna. Za Engleze se danas slobodno može reći da su postali nacija vinopija.

Tradicionalno piće na engleskim ostrvima nekada je bila medovina ili mjud. To je isto ono piće koje su od meda pravili i stari Sloveni. Kako to da se mjud, kako to piće i danas nazivaju Poljaci, pod istim imenom nalazi i u zemlji na krajnjem zapadu Evrope objasnili su poznati arheolozi i istoričari. Čuveni arheolog Gordon Čajld utvrdio je da su veze Balkanskog poluostrva i Britanije bile veoma tesne. Irski arheolog profesorka A. Makalister u više svojih knjiga je isticala zajedničku kulturu Balkanskog poluostrva i Britanskih ostrva. Kao metropolu te kulture navodila je Vinču kraj Beograda.

Najdalje od svih je otišao profesor Haldane koji je u jednoj svojoj knjizi, objavljenoj još 1951. godine, tvrdio da je Britanija u preistorijsko vreme bila vinčanska kolonija. O tome su pisali i mnogi drugi britanski autori, a prilikom arheoloških iskopavanja u Mekingu, u delti Temze, do sličnog zaključka je došla i Sofija Davidović-Živanović, nekadašnji kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. Prema tome, nije nikakvo čudo što Britanci i danas piju medovinu. To je njihovo tradicionalno piće.

Manuel Venturini on Unsplash

A kad su počeli da prave i piju vino, pitanje je na koje nema tačnog odgovora: može se samo pretpostaviti da je to bilo u isto vreme kad i u ostalim delovima Evrope.

Prvi verodostojni podaci o pijenju vina u Britaniji potiču iz vremena vladavine rimskog imperatora Julija Cezara (100-44. godine pre Hrista). Ali, ne zna se da li su Rimljani u provinciju Britaniju donosili vino ili su se bavili lokalno gajenjem loze. Činjenica je da je romanizovano britansko stanovništvo brzo prihvatilo naviku pijenja vina od svojih gospodara sa Istoka.

Dvorac u Hempton Kortu ima i danas vinograd koji je posadio Henrik VIII

Sigurne i tačno zabeležene podatke o vinogradima i vinarstvu u Engleskoj u ranom srednjem veku nalazimo u velikom popisu zemljišne imovine 1086. godine, za vreme vladavine Viljema I. Ljubav prema vinu vekovima je rasla, pa je za vreme Henrika VIII (1491-1575) bilo već 139 vinograda razne veličine - u posedu Krune, plemstva i katoličke crkve. Raspolažem podatkom da je 1992. u Engleskoj napunjeno više od 3,3 miliona boca vina. Ljubiteljima loze i vina koji posećuju London, preporučuje se da, svakako, posete nekadašnji dvorac Henrik VIII u Hempton Kortu na Temzi. U njemu i danas raste i rađa grožđe na lozi koju je on lično posadio.

Petar Samardžija

Izvor: Dnevnik

Foto: Pixabay, Pexels, Freepik, Unspalsh