MAJA BABIĆ PSIHOLOG O GEROFOBIJI

Zanimljivo je da svi želimo da živimo dugo, ali malo ko želi da bude star! Za mnogo toga u životu se pripremamo na različite načine, ali za starost ne. Zašto? Da li se možemo pripremiti za starost i na koji način upitali smo Maju Babić, koja kao psiholog radi, kako sama kaže na izvoru mudrosti života, odnosno u Gerontološkom centru „Novi Sad“.

• Zašto je starost stigmatizovana?

– Verovali ili ne treća diskriminacija po jačini je diskriminacija starih osoba, starosti, starenja (prve dve su rasna i rodna)! Često čujem da je politički nekorektno reći stari, da je bolje upotrebiti reč zreli ili stariji. Podsetila bih da mi ne kažemo za mlade mlađi, zašto bismo za stare to činili...

Samim tim što nećemo da izgovorimo reč „stari” mi tu lepimo etiketu nečeg lošeg – kao da je staro nešto ofucano, izlizano... Ne, staro je staro, zato što je staro – ne negiramo neke poteškoće koje donosi starost, ali ni kvalitete koje ovo doba nosi. Po mom mišljenju bi trebalo skinuti stigmu sa reči starost – to nije ružna reč! Trebalo bi osvestiti koliko mi toj starosti dodajemo negativnosti, ružnoće, težine time što pokušavamo da je podmladimo.

• Kako se s tim nositi kada je ideal modernog društva biti mlad?

– Da, uporno pokušavamo da stare učinimo mlađima, naturajući stereotip da je uspešno ostariti – znači ostati mlad. Često nailazimo na članke u novinama ili sada na internetu, kako je neko gibak i radi jogu sa 90 godina, ili slično. To je retkost i ne treba druge bake ili deke da budu nesretni što nisu takvi. Drugi primer je da kada želimo da damo kompliment nekoj osobi mi često kažemo „nikada vam ne bi dali te godine“ pa skinemo 10, 20 godina. Ljudi uopšte ne shvataju kolika je to diskriminacija, kao kada bismo nekoj ženi rekli kako je stabilna, trezvena i odlučna kao da je muškarac!

S druge strane imamo četrdesetogodišnjake koji ne samo da pokušavaju da izgledaju kao tinejdžeri, nego se tako i ponašaju! Postoji predrasuda da biti zreo nije zabavno, pa se odlaže osnivanje porodice – jer to nije zabavno. Naročito nije zabavno biti star. Zašto? U domu sam imala mnogo prilike da se razuverim kako godine uopšte nisu bitne da se ljudi zabavljaju i da im bude lepo.

• Šta vas je navelo da napravite radionicu kako da se spremimo za starost?

– Uvek me je zanimalo šta bi to trebalo da imamo, koje osobine da steknemo da bismo podneli ono što nas neminovno čeka. Svedoci smo da su mnogi ljudi uspeli da se nose sa veoma teškim situacijama, a od ključne važnosti je priprema na vreme. Istakla bih da se te kompetencije koje su potrebne u starosti stiču najkasnije u srednjim godinama. Veoma je bitno i da spomenem ovu predrasudu: da mnogi mlađi ljudi misle „sad ću da radim i stvaram, a posle, kada ostarim, e onda ću da uživam“. Međutim, kada dođu u te godine oni i ne znaju kako da uživaju – jer i to se uči!

• Kako da se nosimo sa ograničenjima koje starost donosi?

– Ono što sam ovde naučila je da dok god smo živi uvek je više onog što možemo, nego onog što ne možemo! Mnogi toga nisu svesni. Vrlo često se ljudi fokusiraju na ono što je prošlo, koga nema, na ono što više ne mogu, a ne gledaju šta je sad, ko je još uvek tu i šta se još uvek može.

• Zar nije bitno zdravlje i fizička aktivnost u starosti?

– Možda u starosti nećete moći više da trčite, ali ćete moći da se šetate, a ako ne možete više u duge šetnje, onda ćete ići u kratke. Ukoliko ni to ne možete, možete se šetati po sobi, a ako ste vezani za krevet – možete se protegnuti, uraditi jednostavne vežbe prstima... Suština je da se uvek nešto može i to je važno osvetliti. Daću vam primer jedne bake koja je slomila kuk i bila vezana za krevet. Ona je sama sebi navlačila čarape pomoću štapa, polako, strpljivo, ali je uspevala to bez ičije pomoći. Prosto sam zadivljena ovakvim primerima.

• Kako se spremiti za starost?

– Za starost se sprema na više frontova. Čuvati svoje telo – koliko možemo i imati svest da nam je ono dato rođenjem i da ga ne možemo zameniti. Ne treba ići u drugu krajnost i biti opsednut zdravim životom, suplementima... Bitno je i to da se zna da je sasvim je u redu koristiti pomagala, a mnogi to neće.

Prost primer već u četrdesetim kada vid počinje da slabi imate ljude koji će reći „ti si već počela da nosiš naočare, a ja se ne dam!“ Sledeća faza je neću da nosim štap, pa se osoba muči, ćopa, pa kad štap nije dovoljan onda neću da guram šetalicu, tako delujem bespomoćno – a šetalica čuva kičmu da se ne krivi. Ista je priča i sa slušnim aparatima, ulošcima za inkontinenciju i svim onim što olakšava život i što je srećom sada dostupno. Ne treba se na silu boriti, trebalo bi brinuti o svom telu, ali mu i olakšati.

• Koji su to osnovni oslonci u starosti?

– Prvo je telo i briga o njemu. No, briga o telu podrazumeva i zadovoljstva. Telo ne traži samo napore, nego mu treba dati i nešto što mu prija. Na primer, odete na Štrand i prijalo bi vam da se izujete bosi i da hodate po pesku – pa uradite to bez obzira na to što je već uveliko jesen, ako vam to čini zadovoljstvo.

• Šta bi bio drugi oslonac u starosti?

– To je pripadnost. Mi čak nismo ni svesni gde sve pripadamo! Pripadamo: pre svega svojoj porodici, prijateljima, komšiluku, gradu, pa tamo gde radimo, ili negde gde imamo neku zanimaciju ili hobi... Svim tim ljudima mi na neki način pripadamo. Zašto je to bitno – tamo gde pripadate ne morate u rukavicama nešto da objašnjavate, kažete dve reči i ljudima je jasno kako ste.

• Možda je baš to jedan od problema što ljudi neće da dođu u starački dom?

– Zapravo stariji ljudi se ponekad odlučuju da dođu u starački dom tek kada shvate da se komšiluk izmenio, kada su se deca preselila ili iselila... Tada se lakše odlučuju, da ne bi bili usamljeni. No, istakla bih da se i pripadnost neguje, čuva, jer je dragocena. Kako izgleda kada se posle 50 godina setite svoje drugarice iz srednje škole i sad bi baš da se družite, a u međuvremenu je niste nijednom nazvali... Pa, ne ide baš...

• Da li se pripadnost može smatrati prevencijom od samoće?

– Samoća jako pogoršava i telesno i psihičko zdravlje.Zato je vrlo je važno da se osećaj pripadnosti neguje celog života. Prema najnovijim istraživanjima samoća se tretira kao najveći faktor rizika, gori od sedelačkog načina života, od nepravilne ishrane, pušenja... Jedan profesor anatomije mi je objasnio da je kora nadbubrežne žlezde jedinki koje žive u društvu deblja, a zna se da je to žlezda koja nam pomaže da se izborimo sa stresom. Mi smo tako sazdani da nam je potrebno da smo okruženi drugim ljudima – zato je najteža kazna odvajkada bila izgnanstvo. Koliko je to bitno govori činjenica da se i mladi priključuju nekoj bandi ili sekti samo da bi imali taj osećaj pripadnosti.

• Koja je sledeća tačka oslonca?

– Intelekt, razmišljanje, mišljenje. Naš razum je nešto na šta se uvek oslanjamo kada se nađemo u kriznim situacijama. U idealnim uslovima naš intelekt nam je veoma koristan, ali on može da bude kontaminiran nekim stereotipima, predubeđenjima ili disfunkcionalnim uverenjima.

Na žalost, starost je jako obojena stereotipima: nepodnošljivo je što više ne možemo ono što smo mogli, što više ne izgledamo kako smo izgledali... Kada prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo, kada prihvatimo druge da su takvi kakvi jesu – lepše se živi i lepše se stari.

• Koliko je bitna vedrina u starosti i da li se ona može steći?

– Jako je bitno da se ima osećaj smisla i svrhe, a prema najnovijim istraživanjima i optimizam može da se uči – o tome je pisao Martin Selingman. Ima njegovih prevedenih knjiga kod nas i svakom bi ih preporučila. Kao što smo se naučili pesimizmu i apatiji, tako možemo i optimizmu. Trebalo bi razbiti onu predrasudu „takav sam“ – kao da smo urezani u kamenu i ne možemo se promeniti. Nije lako, ali vredi!

Marina Jablanov Stojanović

foto: Maja Babić (Foto pirvatna arhiva), Pixabay