Cele kula danas Foto M Jablanov

NIŠ: MESTA STRADANJA NARODA

Spomen-kompleks na Čegru

Cena slobode

– Ovde ćuti kamenje, ali mrtvi govore kroz svoja dela – rekao nam je Selomir Marković, čuvar i domaćin spomen-kompleksa na Čegru i nadovezao se – boj na Čegru je prvi pokušaj oslobođenja Niša od Turaka koji je pao u vreme tursko-ruskih ratova...

Selomir Marković, domaćin spomen-kompleksa na Čegru

Istorija grada Niša nije samo vezana za antičko vreme i cara Konstantina, nju i te kako boje događaji koji se vezuju za Prvi srpski ustanak, koji je i period kada se Napoleon Bonaparta spremao da krene na Rusiju. Upravo u okolini Niša se odigrao boj na Čegru. Na obronke Svrlјiških planina tog maja 1809. godine iz pravca Sokobanje pristiže 18.000 srpskih boraca. Na žalost, ova sila nije krenula na Nišku tvrđavu u kojoj je tada bilo oko 5.000 Osmanlija. Milije Petrović, komandant srpske vojske, donosi odluku da se vojska ulogori i sačeka na obećanu i ugovorenu pomoć Rusa.

Bista vojvode Sinđelića u Spomen-kompleksu Čegar

– Glavni junak ove priče, vojvoda Stevan Sinđelić sa borcima iz Resave je izabrao brdo Čegar za svoje uporište. Tu su izgradili utvrđenje u obliku potkovice. Ali u isto vreme sa ustanicima, u Niš stiže i Napoleonov oficir Dibaše. Srbi nisu znali da je to bio najbolјi špijun tadašnje Evrope, koji po zadatku Napoleona, ali i za velike pare, obaveštava Osmanlije da je u tom trenutku čitava Srbija na nogama i da će samu sebe osloboditi i bez podrške Rusije, ukoliko oni što hitnije ne dovedu pomoć sa čitavog Balkana – nastavlјa priču Marković.

Spomenik Stevanu Sindjeliću kod Ćele kule

I dok su srpski ustanici čekali na tu podršku, Turcima stiže velika pomoć iz Grčke, Vranja, Leskovca ali i legija od 5.000 Arnauta iz Albanije, čije se usluge plaćaju isklјučivo u zlatu. Sada su Osmanlije brojnije i ishod Prvog srpskog ustanka se nazire. Turska vojska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu 19. po starom, a 31. maja 1809. po novom kalendaru.

Top iz Cerske bitke, kao simbol pobede je deo Spomen-kompleksa na Čegru

– Vojvoda Sinđelić je video da se sa svih strana roji neprijatelјska artilјerija, da nema nikakve šanse da preživi, a ne želeći da se povuče sinula mu je ideja šta valјa da učini. Svom konjušaru, inače kumčetu, naređuje da pripremi barutanu za eksploziju i šalјe ga svojoj majci na svom konju i sedlu okrenutom naopačke što je znak da ga ona ne čeka, nego da mu zapali sveću. Stevan Sinđelić je u nekoliko navrata odolevao napadima, ali je i gubio svoje borce. Kada su Turci bili dovolјno blizu iz kubure puca u podzemni magacin baruta i izaziva veliku eksploziju. Ishod Čegrskog boja je pogibija preko 10.000 Turaka i 4.000 Srba – priča Selomir Marković.

Kapela gde je Ćele kula
Ćele kula

Posle ove Pirove pobede Huršid paša naređuje da se glave srpskih vojnika sa Čegra odseku i prenesu za Niš. Od njih zida strašan spomenik Ćele kulu da svima bude jasno šta ih čeka kada se pobune protiv turske sile.

– Izgradili su četiri zida od drvenih greda, kamena i maltera u njega su uzidali 952 srpske glave. Kula je bila visoka oko četiri i po metra i nalazila se na ulazu u grad sa istočne strane gde je prolazio Carigradski drum, koji je bio veoma prometan. Ta Kula je imala drveni krov i na njegovom vrhu je bila uzidana glava za koju se veruje da pripada vojvodi Sinđeliću. Sada je ova kula mnogo manja, jer je stajala napolјu bez ikakve zaštite pune 83 godine... Ono što je ostalo je 57 glava na zidovima i ova jedna, koju čuvamo posebno, za koju se smatra da je bila na vrhu – uputila nas je Tamara Jovanović, ispred Narodnog muzeja iz Niša.

Crtež Ćele kule pre nego što je izgrađena Kapela

Kada su se 1878. godine Srbi konačno oslobodili vladavine Otomanskog carstva Kula je bila zaštićena nadstrešnicom zahvalјujući Milanu Obrenoviću koji je smatrao da buduće generacije treba da vide kolika je cena slobode. Trinaest godina kasnije, za vreme Aleksandra Obrenovića sazidana je ova kapela u kojoj je danas Ćele kula.

Nekada nacistički logor, a danas Memorijalni kompleks 12. februar

Sa osećajem težine i bola odlazimo do Memorijalnog kompleksa 12. februar, nacističkog logora, koji je, takođe, bio mesto stradanja našeg naroda u Drugom svetskom ratu gde sve podseća na patnju.

Istoričar Nebojša Ozimić, viši kustos Narodnog muzeja u Nišu

– U periodu od septembra 1941. do septembra 1944. godine kroz ovaj logor je prošlo oko 35.000 logoraša. On je jedinstven što se u noći 12. februara 1942. godine u njemu odigralo prvo bekstvo zatočenika u tadašnjoj poroblјenoj Evropi. Od njih 147 spas je pronašlo 105, dok je njih četrdeset dvoje ostalo na žici ili su pogođeni metkom. Kazna za ovo bekstvo je usledila nekoliko dana kasnije kada je strelјano 850 lјudi, uglavnom Jevreja i Srba. O ovom događaju je snimlјen i film „Lager Niš“ čiji se scenario bazirao na kazivanju preživelih logoraša. Te iste godine se desilo još jedno bekstvo. Naime, šest logoraša je pokušalo da pobegne, međutim svi su uhvaćeni i pobijeni – ispirčao nam je istoričar Nebojša Ozimić, viši kustos Narodnog muzeja Niša.

Samice nacističkog logora u Nišu

U ovaj logor nisu samo bili smeštani Jevreji, nego Srbi i Romi. Osim muškaraca tu su bile i žene, čak i deca. Poznati novosadski reditelј Želimir Žilnik rođen je u ovom logoru, jer je njegova majka Milica Maša Šuvaković, aktivistkinja komunističke partije, bila u trudna kada su je uhapsili i doveli u logor. Na žalost samo nekoliko meseci posle njegovog rođenja Milica je strelјana...

Pletene patikice našeg poznatog reditelja Želimira Žilnika

Izlazimo sa osećajem mučnine u stomaku iz ovog samotnog mesta, ali u meni u glavi odzvanja poruka kojom sa Čegra Selomir Marković ispraća svu školsku decu koja ovaj spomenik posećuju.

– Ratujte knjigom, sportom, kulturom, naukom i kad porastete borite se protiv dva najveća srpska neprijatelјa: srpske nesloge i bele kuge!

Poruka francuskog pisca Alfonsa de Lamartina

Monstruozan naum turskog paše, kao i sva ostala takva mesta ne samo u Nišu, nego i na žalost, u mnogim gradovima i mestima širom Srbije nam ne dozvolјavaju da zaboravimo koliko je ova zemlјa natoplјena krvlјu naših predaka i koliko je ogromna cena slobode. Zato imajmo veliko poštovanje prema svima onima koji su život dali da bi mi, njihovi potomci mogli da živimo, širimo vidike, obrazujemo se, šetamo i radujemo se svakom danu.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Mariniranje, wikipedia